Policajci u umetnikovoj glavi

Da li je umetnost politična? Ili je pogrešno skrenula i postala manje umetnost, a više kulturni i društveni aktivizam? Da li se savremena umetnost pretvorila u socijalni  realizam i koji su argumenti za to?

O ovim pitanjima na besprekornom british english, u maniru Bi-Bi Sijevih komentatora, polemišu  dve fiktivne osobe, dva muška glasa koja čujemo na najnovijoj izložbi Vladimira Nikolića u Salonu MSU nazvanoj Voice over. 

„Scenografiju” za ove dijaloge čine prizori jedne planine koja vas, iako pripada obroncima Durmitora, lako može zavesti da je deo Sezanovih pejzaža, kao i crno-beli snimci umetnika koji u nekom radnom prostoru, u maniru performanasa iz sedamdesetih godina, zabija noževe u kartonske kutije i nabacuje kolutove na vertikalni stubić...

Četvrti prizor, koji ne prate komentari osoba koje je Nikolić nazvao Mark i Q (Q kao kurator), prikazuje umetnika koji manipuliše znacima modernog slikarstva prepoznatim u delima Maljeviča ili Arpa...

Autor dijaloga koji se odvija između Marka i Q je Vladimir Nikolić (1974), a Mark i Q su zapravo personifikacija umetnikovih ličnih dilema.

„Umetnost uvek prati nekakav šum koji je i poslužio kao polazište za ove radove. Oko svakog umetničkog rada kada se izloži krenu neki glasovi – glasovi publike, istoričara umetnosti ili glasovi institucije. To je interpretacija bez koje nijedan rad ne postoji kao objekat i moja ideja je bila da sve te glasove koji okružuju umetničko delo materijalizujem i napišem  ove male komade. Sami performansi koje posetilac posmatra ništa ne znače, oni su samo scena za priču koju sam napisao i koju posetilac izložbe čuje kada stavi slušalice. I ja u mojoj glavi zapravo imam nekog mog ličnog kuratora, imam dobrog i lošeg policajca koji se stalno svađaju oko toga da li je nešto dobro ili loše i ima li ili nema smisla raditi na tome”, kaže Vladimir Nikolić.

Poznat između ostalog i po tome što su njegovi radovi prijemčivi za publiku, kao što je bio slučaj sa čuvenim snimkom žene narikače iz Crne Gore na grobu Marsela Dišana u Ruanu (video-rad iz 2004. godine), Vladimir Nikolić i na ovoj izložbi zadržava nivo komunikativnosti i humora kroz atmosferu koju kreiraju razdragani i opušteni „komentatori”, čiji je dijalog sve samo ne suvoparan.

„Teško je razumeti savremenu umetnost ako niste edukovani u tom pravcu. Želim da se posmatrač oseća prijatno, a ne nelagodno, jer savremena umetnost zbog serioznosti često može dovesti čoveka u stanje nelagodnosti i zapitanosti da li će moći da shvati ono što vidi”, kaže Nikolić.

Da li umetnost treba da se bavi pitanjima koja muče čovečanstvo ili treba da bude „umetnička”? I o ovom problemu razgovaraju Mark i Q, a u tom procepu je i Vladimir Nikolić kao savremeni umetnik.

„Nemam problem sa angažovanom umetnošću, ali ne vidim smisao ako se previše odstupi od umetničkog jezika. U ovom kreiranom dijalogu dotakao sam se te teme i rasprave da li savremena umetnost naginje socrealizmu zbog svoje realističnosti i dokumentarizma. Ali, ni sam nemam odgovor na to pitanje. Ako uradim neki politički angažovan rad, ubrzo osetim potrebu da se vratim likovnosti i obrnuto, ako se prepustim stvaranju na taj način, onda  mi se učini da sam zapostavio svoje građansko i političko biće”, objašnjava umetnik koji je za ovu priliku angažovao dva profesionalna glumca Engleza. Govorne scene snimljene su u Berlinu, gradu u kojem je, po Nikolićevim rečima, i angažovanje glumaca i iznajmljivanje studija plaćeno razumnom sumom novca za koju se u Beogradu ništa od toga ne bi moglo ostvariti.

Na upravo otvorenom Oktobarskom salonu Vladimir Nikolić izložio je video-instalaciju „The first murder” ili „Pra ubistvo” posvećenu filmu koji dokumentuje ubistvo kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine.

„Tokom jednog rezidencijalnog boravka u Marseju otišao sam na mesto gde je izvršen atentat na kralja Aleksandra. Nedaleko od table sa natpisom da je 1934. ovde ubijen kralj Aleksandar Karađorđević, sada je postavljen karusel, vrteška sa konjićima, što se na neki način poklapa sa prizorom iz autentičnog filma gde se vide konjanici i zamah sabljom prema atentatoru.

Na licu mesta sam se takođe uverio da su u odnosu na dokumentarni film iz 1934. na ovom mestu sve zgrade i dalje iste, pa su čak i ulične svetiljke poređane kao što su bile”, kaže Vladimir Nikolić i napominje da u ovom radu njega nije zanimao čin ubistva, nego film, za koji je pronašao da ima kultni status u kategoriji filmskih žurnala jer dokumentuje ubistvo jedne poznate osobe.

U svetu takav status imaju još četiri filma, među kojima su sahrana kraljice Viktorije, ubistvo Franca Jozefa Habzburškog,  krunisanje cara Nikolaja i smrt Kenedija u Dalasu.

Zaintrigiran statusom samog filma, Vladimir Nikolić je, uz pomoć arhiva Kinoteke, izvukao svaki kadar posebno iz filma, odredio tačna mesta gde je kamera tada bila postavljena i sa istih mesta 2009. godine u Marseju načinio nove snimke. Uz identičnu montažu, nastao je novi film koji se u prostoru Muzeja „25. maj” istovremeno prikazuje uz onaj iz 1934. godine.