Uhvati me, ako možeš

Svekolika mašta počiva na pripovedanju. Pripovedanje je i refleksija na vreme prošlo a i stvaranje eksnihilo, izmišljanje novih svetova. Recimo, protagonisti Braće Grim Terija Gilijama, Vilhelm i Jakob, čuveni nemački autori koji su prikupljali folklorne priče i uobličavali ih u bajke, bili su majstori pripovedanja. Ali u ovoj filmskoj pseudobiografiji, Vil i Džek (Met Dejmon i Hit Ledžer) započeli su kao prevaranti i iluzionisti koji su posedovali veštinu da obmanu, zasene, zavedu neuki puk. Pripovedanje je zavođenje. Svaka narativna forma poseduje erotični naboj (o ovome govori i književni teoretičar Piter Bruks). Šeherezada zavodi pripovedanjem. Isto čini i Kazanova.

Junaci filmskog ostvarenja Braća Blum mladog reditelja Rajana Džonsona, dva mlada čoveka odrasla u domu, koja se od realnosti brane izmišljanjem priča, postaju umetnici prevare – stariji brat Stiven (u tumačenju Marka Rafala) pred svaku prevaru konstruiše novu priču sa utemeljenim identitetima, putanjama i senzibilitetom koji žrtva, tačnije „meta”, sa uspehom proguta te braća finansijski profitiraju. Mlađi brat, kojeg jednostavno zovu Blum (oskarovac Edrijen Brodi), već je zamoren neprekidnim zaodevanjem u ruho nove role koju bi ingeniozni brat smislio. Braća zavode svojom pričom. I njihov cilj zapravo i nije novac već avantura, plezir koji svaka obmana donosi. Ali to je ta bodrijarovska igra zavođenja, koja se ne iscrpljuje jednom obmanom, već postaje modus vivendi i za onog koji zavodi, zavodnika pripovedača kojem je neophodna publika.

(/slika2)Kao i u zločinu, i u zavođenju postoji nešto gotovo bezlično i ritualno. Pripovedanje divnih zavodničkih priča dovodi se u pitanje kada braća lociraju novu metu, ekscentričnu mladu naslednicu Penelopu (Rejčel Vajs) u koju se mlađi brat, senzitivni melanholik, zaljubljuje a koja sa njima ulazi u avanture diljem Evrope – od Grčke, preko Crne Gore do Berlina, Praga i Meksika. Bezlični ritual za mlađeg brata konačno postaje prava ljubav. Braća Blum donose auru upravo snolike, maštovite, petarpanovske slike sveta. Život braće Blum je neprekidna romansa, romansa sa sopstvenom uobraziljom. Pripovedanje održava protagoniste u životu, njih same i likove koji oni odigravaju. No, histrionska priroda ovih pripovedača čini ih neretko nesrećnim usamljenim, distanciranim. Ta pripovedanja ne bi uspevala da u njima nema strasti, makar i perverzne. Neka od ovih zavođenja izmišljanjem i prisvajanjem tuđih identiteta pokazuju se i malignim – to nisu igre udvoje već igrač zavodnik ostaje sam, u autoerotskom plesu. Atmosfera filma sugeriše nostalgiju, preddigitalno doba, misteriju; junake ne možemo lako pozicionirati ni u koju posebnu dekadu prošlog ili pak u početak ovog veka, oni su izmešteni, poput ostrva. Izgledaju tako anahrono i stoga neodoljivo romantično. Ne samo sjajne glumačke role trojca Brodi–Vajs–Rafalo, već i jedan nenametljivi glumac upisuje se u ovu listu zavodničkih poduhvata – budući da su Braća Blum dobrim delom snimana i u Beogradu, naš grad je „odglumio” Petrograd i Berlin, uspešno pokazujući svoju vizuelnu histrionsku prirodu (pre nekoliko godina, Beograd nas je u filmu Olivera Parkera Zatamnjenje zaveo „pretvarajući” se da je Rim).

(/slika3)Filmska zavođenja pripovedanjem, kreiranjem imaginativnih priča i fiktivnih identiteta protagonista, žanrovski opisuju luk od avanturističkog filma, komedije, romantične komedije, preko melodrame, do krimića, psihološkog trilera i pseudobiografije. Davna romantična komedija Ernsta Lubiča iz tridesetih godina prošlog veka Nevolje u raju, recimo, prati avanture i romansu atraktivnog heteropara evropskih lopova koji se izdaju za aristokrate; u Opasnim vezama Stivena Frirsa (po epistolarnom romanu De Lakloa) Markiza (Glen Klouz) i Vikont (Džon Malkovič) dokone aristokrate, zabavljaju se tkanjem dvorskih spletki, seksualno aluzivnih i diskreditujućih priča sa fatalnim raspletom; u Talentovanom gospodinu Ripliju Entonija Mingele (po prozi Patriše Hajsmit) brutalni i beskrupulozni lik „nevinašceta” Meta Dejmona krade identitet bonvivanu Ripliju (Džad Lou), američkom bogatašu na proputovanjima kroz evropske metropole; u psihotrileru Mizeri Roba Rajnera (po romanu horor majstora, Stivena Kinga) pisac treš novela o istoimenoj junakinji (Džejms Kan) zatočen je u kući najvernije obožavateljke (Keti Bejts), psihotične domaćice, i prisiljen da ispiše novi roman u kojem vaskrsava Mizeri; homoseksualac Luis (Vilijam Hart) deleći ćeliju sa aktivistom levice Valentinom (Raul Hulija), u ostvarenju Poljubac žene pauka Brazilca Hektora Babenka (roman Manuela Puiga), ne samo da hipnotički zavodi svojim izmaštanim pričama sa referencama na junakinje noir filmova i klasičnih holivudskih melodrama već daje svom boravku u zatočeništvu smisao; u Dežurnim krivcima Brajana Singera, jednom od savremenih filmova sa najboljim preokretom i raspletom, protagonista sa ne slučajnim nadimkom Rečiti (Verbal), Kevin Spejsi, vrhunski je pripovedač obmanjivač – on istovremeno svojom minucioznom konstrukcijom priče i zavodi, i zastrašuje, i izaziva sažaljenje; debitantsko rediteljsko remek-delo Džordža Klunija, Ispovesti opasnog uma, nepouzdana neautorizovana autobiografija TV zvezde Čaka Berisa (Sem Rokvel), prati tipično podvojeni život umetnika prevare koji radi i kao tajni agent CIA; neobično šarmantni i uverljivi Frenk Ebignejl (Lionardo di Kaprio), istinska ličnost – falsifikator čekova, lažni pilot „Pan Ama”, advokat, pa čak i hirurg – u filmu Stivena Spilberga, Uhvati me,ako možeš, postavio je svet kao svoje veliko igralište ali i teatarsku scenu i filmske kulise na kojima izvodi svoje briljantne performanse lažnih identiteta. Manuel Puig, početkom osamdesetih, naslovio je jedan svoj roman Nek je večno proklet čitalac ovih redova, direktno upozoravajući čitaoca da je uvek objekt autorovog zavođenja, uvek u mreži njegovih pripovedačkih strategija.

I Braću Blum mogli bismo ispisivati iznova i iznova u svakom filmskom čitanju – kao petarpanovsku avanturu, kao borbu autora teksta, scenarija svake prevare (stariji brat), sa izvođačem teksta (mlađi brat), kao inicijaciju i gubljenje nevinosti u avanturističkom umeću jedne žene – zadržavajući svaki put tu erotičnost čitanja, na koju nam pažnju obraća Rolan Bart. Svaki a stoga i filmski tekst može u nama izazvati uživanje, plezir (u Bartovoj terminologiji takav tekst je čitljiv tekst, onaj koji poseduje nepromenjivo značenje koje je zacrtao sam pisac) ili pak ushićenje, juissance (tekst kojem mi konstruišemo brojna značenja ispisujući ga svakim novim čitanjem), kao trenutak u kojem tekstualno i seksualno zadovoljstvo konvergiraju u svojevrsnu tekstazu.