Izgubljeni u knjigama

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Subota je osvanula tmurna, prognozeri su savetovali da se ponesu kišobrani, ali to ipak nije obeshrabrilo oko 130.000 ljudi da se upute ka „Nacionalnom molu”, velikom parku u srcu Vašingtona, između Kapitol hila i obeliska u spomen Džordžu Vašingtonu, u neposrednom susedstvu Bele kuće.

Velika zelena površina u obliku uzanog pravougaonika od oko 125 hektara, na čijim obodima su zdanja nekoliko najznačajnijih muzeja i galerija Amerike, koja inače godišnje istrpi čak 25 miliona posetilaca, ovoga puta je bila posebno uređena. Popunilo ju je 11 paviljona sa belim kupolama, specijalnih šatora sa otvorenim stranicama, dovoljno prostranim da se ispod svakog smesti nekoliko stotina ljudi.

To je bio prošlonedeljni ambijent Nacionalnog festivala knjige, jednodnevnog vašara štampane reči u eri tehnologije, bez koje se inače ni ovom prilikom nije moglo.

Festival je relativno nov – ustanovila ga je 2001. tadašnja prva dama Lora Buš. Organizator je Kongresna biblioteka, a ulogu počasnih domaćina od Bušovih preuzeli su Barak i Mišel Obama. Oni, međutim, nisu održali običaj prethodnika da u Beloj kući prirede prijem za učesnike.

Zaputivši se na na Mol, očekivao sam da vidim tezge sa kamarama knjiga koje se prodaju uz veliki popust, ali tamo nije bilo ničega od toga. Ono što sam zatekao jeste doduše bila neka vrsta vašara, ali drugačije vrste.

Nacionalni festival knjige pre svega je susret pisaca i čitalaca. Ovoga puta pozvano je, i svi su se, naravno, odazvali, više od 70 autora, od najpoznatijih, kao što su Džon Grišam, Džodi Pikolt, Lois Lovri, Pola Din, Džems Peterson – do onih koji su na sebe skrenuli pažnju prvom knjigom, pišu samo za mlade, žanrovskih specijalista i drugih.

Svaki paviljon je bio posvećen jednoj temi ili žanru. Događaj je zvanično inaugurisan dodelom festivalske nagrade za kreativnost, koja je ovoga puta pripala Džonu Grišamu, ispod svoda najvećeg paviljona, nazvanog „Beletristika i fantazija”, u kojem je tom prilikom bila zauzeta svaka od ukupno 850 stolica.

Ispunjen je bio i nešto manji paviljon posvećen istoriji u kojem je autorka Anet Gordon Rid odgovarala na pitanja o svojoj novoj knjizi, „Hemingsi iz iz Montičela”, gde priča novu priču o porodici Sali Hemings, crnkinji sa kojom je Tomas Džeferson, treći predsednik Amerike, bio u vezi. Gordon Rid je inače već napisala jednu knjigu o ovoj temi, dok u novoj u još oštriji fokus stavlja jednu od najvećih ironija američke istorije – činjenicu da je Džeferson porodicu svoje ljubavnice držao kao robove, dok je istovremeno pisao čuvenu „Deklaraciju o nezavisnosti” u kojoj se veličaju ideali slobode i jednakosti.

Ono što me je na ovom festivalu najviše impresioniralo – to su bili dugi i disciplinovani redovi. Mnogi su došli i pre nego što je događaj zvanično počeo, da bi bili među prvima koji će obezbediti autogram svog omiljenog pisca. Posebno uporni – i na kraju veoma radosni – bili su mladi, posle rukovanja sa autorom čije su knjige pročitali.

Redova je bilo i za poklone – torbe, majice i postere – ali je vladao savršen red. Stao sam u jedan ispred specijalnog kamiona, pokretne izložbe, koji promoviše digitalne knjige, tehnologije koja postepeno, ali ovde izgleda neumitno, potiskuje Gutenberga.

Unutra posetilac ima priliku da se na jednom od mnogih kompjutera upozna sa digitalnom bibliotekom. Sa članskom kartom bilo koje biblioteke u Americi, dovoljno je „ulogovati se” i instant početi čitanje bilo koje digitalizovane knjige, kojih je sve više. Ovde se već ustalio običaj da se paralelno sa izlaskom iz štampe nove knjige, ili nešto kasnije, pojavljuje i njena digitalna verzija, dok je na tržištu već nekoliko verzija „ridera”, uz mogućnost da se knjiga smesti i u memoriju nekog od „pametnih” mobilnih telefona.

U kamionu „digitalne biblioteke” na vidnom mestu je zanimljiv podatak – da više Amerikanaca godišnje poseti neku biblioteku nego bioskop! Američka industrija knjiga nije, dakle, u krizi.

Nije, uprkos tome što je, po zvaničnoj statistici, prošle godine, ukupan broj objavljenih naslova, u odnosu na 2007, opao za 3,2 odsto: u 2008. objavljeno je samo 275.232 nova naslova, što je po jedna nova knjiga gotovo svakog sata!

Od toga 47.541 novoobjavljena knjiga je iz kategorije beletristike za odrasle. Deca i omladina dobili su da biraju između 29.541 naslova. Čak 24.423 nove knjige za predmet je imalo društvene ili ekonomske teme, 16.847 se bavilo religijom, a naukom 13.555.

Kad se broj naslova pomnoži sa tiražima, to je više od četiri milijarde primeraka novih knjiga svake godine! Od toga se proda tri milijarde, da bi se u kase više od 80.000 američkih izdavača slilo bezmalo 30 milijardi dolara – što je, poređenja radi, više od polovine bruto nacionalnog proizvoda Srbije.

Nisu li Amerikanci, doslovno, izgubljeni u knjigama?