Pravoslavni krstovi u Vatikanu

Mogućnost da kao pravoslavni izlažemo u Vatikanu bliska je maštanju o putovanju raketom do najbliže zvezde Proksime Kentauri: ono što u životu nije moguće, u umetnosti je izvodljivo – kaže naš sagovornik, Beograđanin Dragan Radenović, učenik Henrija Mura i „vajar-naučnik“ (kako je u ruskim novinama nazvan). Njegova raspeća, pet krstova-megalita, dogodine na Uskrs (istog dana slave i pravoslavci i katolici) biće izložena u Vatikanu, pred očima posetilaca iz celog sveta. Nadomak Milvijskog mosta u Rimu gde je car Konstantin Veliki 312. isto znamenje usnio uoči odsudne bitke.

Prvi, od bronze, 1986. videla je Lin Remik-Čerčil, unuka Vinstona Čerčila, u to vreme kustos muzeja Univerziteta Harvard na kojem je i Radenović predavao, da bi potom u Rusiji doktorirao filozofiju na Univerzitetu Lomonosov.

U ruskoj prestonici napravio je četiri velika krsta – od istrošenih železničkih pragova, od bronze, od zavarenih lanaca i od drveta i metala. Poslednji od poliestera, visok tri metra, sa otiskom ljudskog tela, kasnije je oblikovao. U Americi je uključen u naučni poduhvat „Život u kosmosu”, pod rukovodstvom nobelovca Noama Čomskog, a pre dve godine izabran je za počasnog člana Akademije umetnosti koju je 1757. osnovala ruska carica Katarina Velika.

Zašto se, pored tolikih umetničkih dela rasutih po svetu (pomenimo Nacionalnu galeriju portreta u Vašingtonu u kojoj je zastupljen kao jedini Evropljanin, Ermitaž u Sankt Peterburgu i Galeriju UN u Njujorku), latio izrade krstova:

– „Krst mi ne dirajte!” Šalim se. Krst je nalik Pandorinoj kutiji. Ako ga gledate spolja, on samo nešto sluti; kada ga otvorite, iz njega izađe nešto neočekivano.U praosnovi simbol krsta je metafora za sunce. Po grčkoj mitologiji su u isto vreme imaginarno postojala dva sunca: zlatno, sačinjeno od sunčevih zraka, i crno, noćno, koje aludira na zalazak i njegovo prebivanje noću u Hadu. Hrišćanstvo nije slučajno uzelo krst kao oblik metafore za život i smrt. Najveća simbolika krsta je, ipak, vaskrsenje.

(/slika2)U dogmatskom smislu, najviše me privlačila sama uloga Isusa Hrista. Raspeti čovek koji umire na krstu i, zbog stvarnosti hrišćanstva i krštenja, ponovo vaskrsava. Najbolja je, ipak, metaforična paradigma krsta kao imaginarnog tereta čovekovog života, koji bi svako trebalo da preuzme na sebe, kao što je to uradio Hristos na Golgoti. On u smrtnom času postavlja svom ocu pitanje: Eli, eli lama saftahani? (Oče, zašto si me ostavio da ovde na krstu umrem kao krivac?). Teološko-racionalni odgovor na ovo pitanje je u ideji da

Zašto ste na svim krstovima ostavili udubljenja za Isusa Hrista, po ljudskoj (ili samo vlastitoj) meri: za novi dolazak ili za večni odlazak?

Ideju urezivanja, tj. plastičnog predstavljanja Hristovog lika i tela u negativu mnogi crkveni i svetovni autoriteti, uključujući i prethodnog papu Jovana Pavla II, smatraju potpuno novim i do sada neviđenim načinom prikazivanja u istoriji umetnosti skulpture.

Kako bih izbegao taj strah od Hristove smrti i krivice, koja zrači sa krsta, prikazao sam Hristov odsjaj, refleksiju njegovog tela, kao u ogledalu, što je forma antičkog mimezisa. Na mom krstu lik Hrista je ostavljen svakom da njega, Boga i čoveka, predstavi po svojoj zamisli. Ekspresivna stilizacija snažnih vajarskih formi, prirodnih ljudskih proporcija Hristovog lika, nameće utisak da je Hrist baš u tom trenutku ustao iz smrti i vaskrsao.

Kojem biste se uverenju priklonili: umetnosti kao ogledalu prirode ili prirodi kao ogledalu umetnosti?

Umetnost kao ogledalo prirode je antička teorija mimezisa, po kojoj je samo odsjaj viđenog u prirodi, i to je bezuslovno tačno. Čovek je mali deo te iste prirode. Kao širi fenomenološki pojam, priroda je bezgranična, tako da nije moguće da se fizički ogleda u umetnosti.

Ukoliko ispravno razumem suštinu pitanja, interesuje vas da li je umetnik u stanju da popravlja kosmos, što u grčkom jeziku ima značenje uređenja sveta. To je sasvim moguće, jer umetnička interpretacija uveliko prevazilazi prirodno uređenje sveta. Umetničko stvaranje poboljšava ili, nasuprot, negira realnost. To artikuliše umetnost kao teoriju igre, sudbinsku formu igre određenu samom boginjom sudbine Ananke. Ova boginja projektuje buduću ljudsku sudbinu, pa tako i umetničku interpretaciju kao delatnost čoveka.

Egipatski vajari su nazivani „piscima figura”.  Prepoznajete li se u toj metafori?

Da. Egipatski vajari su bili umetnici, koji su slikali i pisali hijeroglifskim pismom, jezikom ili načinom opštenja bogova. To pismo je uvek bilo ideogramsko, figurativno i slikovno. Moje prepoznavanje proizlazi iz umetničke prakse pisara i filozofa koji su hijeroglifskim simbolima ispisivali sudbinu bogova.

Da li ste sami u sebi iskusili raspinjanje stvaraoca na čoveka igre (homo ludens) i čoveka razuma (homo prudens)?

Umetnost je, bez sumnje, pre stvaralačko ludilo (ludens) ili dečija igra, nego mudar izbor (prudens). U stvarnosti je istovremeno i jedno i drugo. Ove kategorije se međusobno odnose kao predmet i njegova slika u ogledalu, reverzibilno. I jedno i drugo se uzajamno formiraju u umetničkoj artikulaciji dela.

Iz kojih ste razloga za svoje boravište odabrali Cigansko brdo poviše Grocke?

To boravište odabrao je sticaj okolnosti, a doživljavam ga kao idealnu pravdu koja mi je omogućila kupovinu kuće profesora Vojina Dajovića. Svi u ovoj znamenitoj porodici su posvećenici matematike i umetnosti. Pogled s vrha gročanskog zlatnog brega, na kome se nalazi moj atelje, nešto je posebno. Nalik orlovskom, on posmatra operaciju na otvorenom srcu rajske reke Dunav. Hoću da kažem da čovekove vene i krvni sudovi najviše liče na dunavsko meandriranje podno Gročanskog brega. Za mene je ono jelisejsko, rajsko brdo.

Kakvu ste (zloslutnu) poruku nedavno poslali izlaganjem svojih crnih gavranova u Beogradu?

Gavran kao motiv mojih radova pre je indijski „gavran sudbine Ananda”, nego naša ptica zloslutnica. Madaste u pravu, on je ujedno crni glasnik nesreće. U mojoj skulpturi gavran  je „posrednik”, nalik grčkom bogu Merkuru, a u mojim delima on uvek nosi neki simbol unutar svojih krila, tako da je metafora same ideje koja se sagledava kao poruka.

--------------------------------------------------------------------------- 

Henri Mur me je uzdrmao iz temelja

Izvesno vreme ste naukovali kod slavnog vajara Henrija Mura.

Henri Mur me je oduševio i istovremeno uzdrmao iz temelja svojom titanskom ulogom stvaraoca. Radovima različitih dimenzija, bez neke vidljive renesansne lepote i savršenstva, on je svojom skulptorskom genijalnošću uspeo da poveže dve sasvim različite ideje, dve suprotnosti: kubističku formu i monumentalnost njene mase. Pri tom je sačuvao potpuno savršenstvo izraza, što kubistima nije baš uvek polazilo za rukom. On je nesumnjivo najveći vajar 20. veka, to je mišljenje najšire stručne javnosti.