Invalidi i njihova prava

Nama se javljaju osobe sa različitim vrstama invaliditeta. Mi jesmo ženska nevladina organizacija, i žene su ugroženije kad je u pitanju nasilje, ali postoje i slučajevi nasilja nad muškarcima sa invaliditetom.

Koji su najčešći vidovi nasilja? Prema našoj statistici – a ona je, koliko znam, i jedina – najčešće je reč o verbalnom nasilju, znači o uvredama. Kod nas je uobičajeno nekome reći da je ,,bogalj” i sl. Posledica toga je izolacija: ljudi ne izlaze iz svojih domova da ih ne bi ponižavali i sažaljevali, jer i sažaljevanje je jedna vrsta netolerancije. Na primer, često možete čuti kako ljudi kažu: ,,Da se meni to dogodilo, ne bih više ni živeo”. A kad izađete na ulicu onda možete očekivati svakojake neprijatnosti, počev od toga da vam nude novac, jer se smatra da osobe sa invaliditetom ,,uglavnom prose”.

Postoje i oblici fizičkog nasilja koje je teže dokazati zato što su nasilnici članovi porodice ili oni koji brinu o osobama sa invaliditetom. Teže ih je dokazati jer će onaj na koga se osoba sa invaliditetom žali reći da ,,nije udarena nego je reč o padu”. Ili, ,,povredila se sama”. Nasilje se iskazuje kao fizičko, ali registrovali smo i manji procenat seksualnog nasilja. Naša služba ima i besplatnu pravnu pomoć i advokate koji zastupaju osobe sa invaliditetom u sudskim postupcima. Usluge advokata finansiramo preko projekata Ministarstva pravde. Rad konsultantkinja na SOS telefonu finansira Ministarstvo za socijalna pitanja. Naši centri su osim u Beogradu i u Novom Sadu, Kragujevcu, Kraljevu i Nišu. Nažalost, ne možemo da dopremo do manjih mesta i posebno seoskih sredina. Ljudi sa invaliditetom su i u gradovima izolovani u svojim stanovima, a kamoli u malim mestima.

Osobe sa invaliditetom su, po pravilu, veoma siromašne. A i kad imaju neka primanja, tim novcem često raspolažu oni koji brinu o njima. U proseku su i sa nižim obrazovanjem. Već to je pokazatelj diskriminacije. Ako neko zbog fizičkih i drugih barijera ne može odmalena u vrtić, pa u osnovnu školu, onda ne može ni do srednje škole. Osobe koje imaju viši stepen obrazovanja najčešće su kasnije postale invalidi.

Ne postoje odgovarajući načini zaštite osobe s invaliditetom od nasilja. Jer ona obično nema drugu pomoć osim onoga ko je zlostavlja, i zato se neće odlučiti da pokrene postupak. A ne postoje službe personalnih asistenata koji će im biti na raspolaganju 24 sata.

Tu nije stvar samo u siromaštvu nego i u slaboj organizaciji društva.

Gde se osobe sa invaliditetom zapošljavaju? U tzv. zaštitnim radionicama, u državnom sektoru to su eventualno neki administrativni poslovi, i postoji varijanta kad porodica započne porodični biznis pa uključi i osobu sa invaliditetom.

Što se zapošljavanja tiče, nama su se najviše obraćale majke dece sa invaliditetom, jer imali smo slučajeve da žena ne može da dobije posao zato što joj kažu da je majka deteta sa invaliditetom pa će zbog toga češće biti na bolovanjima. Postoje i situacije kad žene pristaju na manje plaćena radna mesta jer nemaju kome da ostave dete na čuvanje.

To je takođe vid diskriminacije i naši advokati preuzimaju takve slučajeve. Jer postoji zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom. Postoji i zakon o zapošljavanju ovih osoba na osnovu kojeg država umesto poslodavca u početku plaća doprinose za osobe sa invaliditetom. Malo osoba se međutim odlučuje na tako nešto zbog porodičnog vaspitanja i zbog, u proseku, slabijeg obrazovanja. Zato bi trebalo raditi na promeni svesti osoba sa invaliditetom, i članova njihovih porodica, da mogu biti korisni članovi društva i da nije potrebno da rade samo na tome da ostvare neke beneficije.

Zakoni postoje, ali slabo se primenjuju. Jedna od mera u zakonu je, recimo, izbacivanje nasilnika – člana porodice ili staratelja iz stana, i kad bi osoba sa invaliditetom to iskoristila, ona bi ostala sama tako da ne bi imao ko da joj pomogne. Pravo je dato, ali nemoguće ga je iskoristiti zato što nemamo odgovarajuće službe koje bi to podržale.

koordinatorka SOS telefona organizacije ,,Iz kruga”