Kad zasviraju lukave lije...

POVORKA ČUDESA
Dinarski masiv bogat je vaskolikom florom i faunom. U svim balkanskim zemljama to će neizostavno biti naglašeno posetiocu iz spoljnog sveta. Naročito smo ponosni na endemske vrste – čovečiju ribicu, golubačku mušicu i, naravno, Pančićevu omoriku. Kažu da su, sredinom devedesetih, rasadnike i placeve za prodaju božićnih jelki u Holandiji preplavili primerci koji su se prodavali pod nazivom "Srpski ariš". Uprkos činjenici da je tako nazvan četinar bio lepši i elegantniji od tradicionalnih jelki – prodaja je bila mršava. U Holandiji se, više nego u drugim evropskim zemljama, govorilo o Srebrenici i zločinima počinjenim u okolini tog grada. No, tržište lako nalazi načine da zaobiđe prepreke: naredne godine isti četinari su se prodavali pod nazivom "Omorika". Bio je to tržišni uspeh.

Flora i fauna su, dakle, jedan od mogućih načina za regionalni – toliko očekivani – prodor u beli svet. Dokazi o bogatstvu biljnog i životinjskog sveta mogu se naći na svakom koraku.

Nema tog autobusa koji hrli prema Dalmaciji iz meteoroloških prostora Srednje Evrope koji, u neki sitan noćni sat, neće zastati na parkingu motela "Macola". Bunovnim putnicima, željnim da se što pre dokopaju prostorija obloženih keramičkim pločicama ili da utole glad i žeđ, odmah pored bočnog ulaza, biće priređen neobičan doček: orkestar svira. Jedini zvuk koji se čuje je, međutim, žamor kafane i kakofonično zveckanje escajga.

Kako priliči – banda ima i ime: kod limenih duvačkih orkestara ime se obično ispisuje na kružnoj površini zategnute kože velikog bubnja. Kako ova muzička grupa nema bubnjara, čak ni dobošara, ime se nalazi na postamentu jednog od njih, urezano u drveni oval: "Krešendo".

Nikada nećemo saznati koju vrstu muzike naročito neguje ovaj kvartet, budući da ga sačinjavaju preparirane lisice.

Stalnu publiku, sa strane, sačinjavaju i dva pozamašna mrka medveda. Iskeženi, sa šapama napred, oblikovani baš onako kako su bivali preparirani trofejni primerci koje su, što zajednički, što pojedinačno lovili Tito, Čaušesku, Živkov i njihovi pratioci. Na obližnjim Plitvicama ili bilo gde drugde. Dekoraciju restorana čine i druge, podjednako nepomične zverčice. Reklo bi se – skulpture koje su nekada bile živa bića.

Sve u svemu, ambijent dostojan "Alise u zemlji čuda".

Postoji uvek jedna senka neprijatnosti u našem doživljaju lovačkih trofeja, naročito punjenih životinja. Naravno, nisu malobrojni i oni koji upravo to i vole: nedavna putujuća izložba prepariranih ljudskih tela u pokretu sa razmotanom muskulaturom i razlistanim unutrašnjim organima bila je senzacionalan međunarodni uspeh.

Iako smo u poodmakloj fazi globalizacije, još uvek postoje nimalo zanemarljive civilizacijske razlike. O tome svedoči i bizarna vest nedavno preneta u našim novinama, da je stanovnik Njujorka, imigrant iz Srbije, alarmirao sve nivoe policije tako što je – mimo prakse uobičajene u industrijskim zemljama Zapada – svojeručno pripremio prase za ražanj. Budući da se odojci ne mogu kupiti na pijacama "Velike jabuke", naš zemljak je primerak namenjen ražnju kupio u "Pet-šopu". Izgubivši iz vida da je Njujork, naročito posle jedanaestog septembra, mesto potpune kontrole, prase je zaklao na krovnoj terasi – helikopterska patrola procenila je da je to nepoznati terorista koji sprema neku nepodopštinu. Zakonska regulativa je već postojala, a uključile su se i organizacije za zaštitu životinja. Novine nisu dalje obaveštavale kako se, pred sudovima, razvija slučaj – ali jasno je da se našem zemljaku ne piše dobro.

Teško je, naravno, proceniti kako bi se aktivisti za zaštitu životinja postavili prema nemoj muzici orkestra lija u prometnom restoranu "Macola". Možda je srećna okolnost u tome što se oni obično ne voze međugradskim autobusima.