Srpski rez

KOLAŽ-PORTRET
Pred kraj prošle godine pojavila se knjiga Srpske lepe umetnosti, u izdanju Fabrike knjiga iz Beograda. Autor je Branko Vučićević. Sredovečan srpski intelektualac solidne opšte kulture, ako napregne "male sive ćelije", svakako dolazi do imena kultnih filmskih reditelja crnog talasa, čiji je BV saradnik. Ili kinematografskih fenomena kao što je "crni talas", čija je BV siva eminencija (iako to može zvučati sporno). Ponekom iskrsnu neki prevodi BV, koji su ovde, kada su se pojavili, značili kulturne prekretnice: npr. Zen budizam i psihoanaliza, Suzukija i Froma, Montaža atrakcija S. M. Ajzenštajna, Gutenbergova galaksija Maršala Mekluana, Značenje bajki Bruna Betelhajma. Retki poznavaoci setiće se njegovog revolucionarnog dizajna knjige Mixed Media Bore Ćosića, a (umereno) mladim dizajnerima je najbliži kroz likovno uobličenje časopisa New Moment.

Sve u svemu, o BV se zna malo. Ali to ne znači odmah da treba kriviti "neznalicu". BV je veoma dobro skrivena ličnost, "privatni pojedinac", tačnije "tajanstveni čovek". Da u prošle dve godine nije bilo TV emisije o njemu i dokumentarnog filma/ serije Zabranjeni bez zabrane, Tucakovića i Nikodijevića (obe na RTS)) koje se njime bave on bi potpuno odsustvovao sa "malog ekrana", kao jedinog nezaobilaznog i operativnog ko-je-ko-vodiča naše kulturne javnosti.

Pa, kako onda da o njemu saznamo išta više no da spada u onu pogrešnu, nepopularnu vrstu srpskog intelektualca, koji ne voli reflektore, TV kamere, šampanjac i kavijar (pa, dakle i ne postoji)?

Skrivena ličnost

Rođen 1934. u Beogradu, Vukićević je filmski kritičar , esejist, dizajner, scenarist (Splav Meduze, 1980; Šumanović, komedija umetnika, 1986; Umetni raj, 1990), koscenarist (Rani radovi, 1969, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1971. itd...)  i prevodilac s engleskog (Birs, Malinovski, Nabokov, Tven, Vonegat, Dojl, Klark...).

Kao i uvek, u biografiji nam činjenice ukazuju samo na ono što nedostaje. Ni oni koji o BV misle ne prolaze bolje. "Jedan od najuticajnijih filmskih publicista u prelaznom dobu prema autorskom filmu šezdesetih, sklon novim dramaturškim formama i originalnim ideativnim spojevima, osobit uticaj izvršio na Makavejeva, Žilnika, Čengića, Godinu"(B. Zečević). Ranko Munitić tvrdi da je BV "očiti potomak A. Žarija i L. Kerola", dok ga potpisnik ovih redova poredi sa Vinaverom i Vajldom. Što je sve opet sasvim tačno i – proizvoljno. Izvestan broj poznavalaca BV, zbog širokog varijeteta interesovanja njegovih napisa (avangarda, film, likovna umetnost, literatura...) smatra ga postmodernim, iako je isključivo ovo drugo tačno, dok je BV samo dugačak i mršav kao post. S druge strane za razlog njegovog bavljenja kritikom likovnog života u Srba, ili recimo bavljenja tzv. "home movies", uputno je koristiti metod "cherchez la femme": Ali kao diskretan i lojalan džentlmen, on ne voli da se o tome govori. U redu, poštovaće se.

Jedini otvoren pravac istrage o sebi, BV nam ostavlja u svojim tekstovima, i to samo kao pukotinu, rez među rečenicama/kadrovima: nemojte ni trepnuti, jer ćete je propustiti. Radi se, naravno, o rezovima u detinjstvu.

U eseju "Nesuđeni montažer ili srpsko pitanje" (Srpske lepe umetnosti, str. 145-150), on opisuje jedno lepo vaspitano, pametno i usamljeno, sve u svemu tužno dete ("budućeg pacijenta"), koje NEMA igračaka, pasa, mačaka, koje sanjari o setu "Malog konstruktora", "igrački koja se bazira na montaži", a koju će "dobiti kada se rat završi". Ali ratovi se ovde ne završavaju, već se samo nadovezuju novi. Dete ne dobija "Konstruktora", utapa se u čitanje svega i svačega, pa i jednog srpskog romana "u kome se dosta kolje" (Hajduk Stanko, J. Veselinović). Međutim, postaje "pacijent" tek u bioskopu, dok na platnu gleda lepotice "odsečenih glava". Obnevidi i povraća... "Pacijentova" detinja jednačina SRBI=KLANjE, odatle će se lako prometnuti u metod filmske montaže (cutting) i postati kreativni metod, tzv. "serbian cutting", koji će posle zaraziti srpsku filmsku teoriju i praksu. Pa, kako je montažni "cutting" kreativni metod gotovo svih važnijih pravaca umetničke avangarde XX veka, i temeljno opredeljenje Vučićevića prema avangardi, moderni i revoluciji, u najširem smislu, bilo je određeno. Taj metod BV je s lakoćom primenio na kritiku, scenario, esej i dizajn.

Srpske lepe umetnosti, eksperimentalno dokazuju uspešnost metode "serbian cuttinga" u esejistici i scenaristici.

Doživljaji gospodina Benjamina

Knjiga je sačinjena od tekstova, koji su objavljeni u poslednjih desetak godina i podeljena u pet odseka: Lepa književnost (bespoštedna ironija o apatridima Bori Ćosiću i Miri Marković), Pozorište (satira o NGO glumi denacifikacije), Fotografija (šaljivo-ozbiljna teorijska analiza), Beaux arts (14 britko-duhovitih kritičkih osvrta na noviji likovni život u Srba), i Film. Ovaj poslednji odeljak, logično, završava briljantnim "filmom od hartije", opisom nikada snimljenog filma "Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika" – o estetičaru Valteru Benjaminu i njegovoj romantičnoj vezi sa Asjom Lacis, fatalnom ženom, glumicom, rediteljkom finskog porekla, u crvenoj SSSR i Evropi Brehta, Piskatora, Adorna...

U samom uvodu u knjigu, BV nam priča anegdotu o Babelju i Ajzenštajnu, koji se u vreme najgorih Staljinovih čistki, kao ludi cerekaju buvljem cirkusu što ga je ovaj drugi doneo iz Meksika. I tako nam BV objašnjava dva ključna, gradivna, montažna elementa avangarde – šaljivost i anegdota su nešto što će nadživeti svaku smrtonosnu dosadu. Do daljnjeg, (za)stare(va)nje BV nije na vidiku.

Za kraj, nije zgoreg predložiti čitaocu, u duhu prošlovekovne avangarde, jednu zabavnu i poučnu društvenu igru-eksperiment: uzmite sopstvene makaze, sve štampane materijale, DVD ili VHS odlivke filmova, prevode, tekstove, fotografije i sve preostalo od BV ( što uspete da nađete), i montažnim metodom "serbian cuttinga" onoga što vam se tu izrazito sviđa (ili ne sviđa), napravite svoj kolaž BV.

Produkt je neobičan i koristan: kako god da portretirate misterioznog čoveka, rezultat je autoportret.