Telo koje slika

"Jedne noći stao sam između dva oluka da bih slušao kišu koja je jenjavala,
ali su kapi padale, padale i proizvodile fantastičnu muziku".
Jozef Nađ

PRETPREMIJERA
Preostaje mu još neko vreme dužnosti u Nacionalnom koreografskom centru u Orleanu gde je umetnički direktor, ali sad se desilo nešto radikalno novo u njegovom životu; boravak u Kanjiži više neće biti pauza u radu, imaće gde da stvara bez prestanka. Regionalni kreativni atelje Jožef Nađ, čak i kroz snežne nanose, sve uočljivije doslikava panoramu Kanjiže. Zgrada počasti koju mu ukazuju rodni grad i evropski inicijatori, biće završena decembra 2008, ali već dišu njene manje komore. Kao, recimo, izvanredna probna sala u kojoj je Nađ, pred Božić, pokazao, pretpremijerno, "Međučin"... ono što će publika u Orleanu , Draginjanu, Tuluzu i dugim gradovima Francuske videti u martu i kasnije. Nevidljivi običnom došljaku, u svešteničkoj diskreciji, članovi Nađove trupe (Francuzi i Mađari...) obavljaju poslednje ćutanje pred susret sa publikom. Pravo na prvo gledanje najnovijeg eksperimenta imaju Nađovi drugovi iz detinjstva, umetnički prijatelji, komšiluk i sugrađani. Još uvek najdraža familija. Ovoga puta proširena malobrojnim gostima iz Beograda.

Na iznenađenje svih koji štite umetnikov negovor i odbijanje javnosti, u salu, gde su apotekarski precizno postavljeni brojni, neobični izvori zvuka, ulazi tradicionalno spori Nađ, u crnom, "viševekovnom" odelu. Ako to i nije ono od pre dve decenije, mora da postoji metod kojim vulgarno novi, dva broja veći sako, pretvara u odevni znak sa pričom oblakom sive kose i očima boje Tise. Boje promenljive od doba do doba, od svetlosti do svetlosti. (Sredinom juna, Tisu prekrivaju leptirovi koji će kasnije zalepršati u Nađovim koreografskim minijaturama). Mekih pokreta, misli, sporog srpsko-mađarskog govora, odaje utisak vanvremenjaka koji se slučajno zatekao u pozi onog koji treba da govori. Očekuje se to. A Nađ je, očito nespreman da odgovori bilo čijim očekivanjima, izuzev vlastitim. Sve što nije njegova ideja i u skali njegovih emocija čini ga strancem usred neočekivanog događaja. Pa i kad je sve posvećeno njemu.

Iza prvog izvođenja "Međučina" promovisana je knjiga "Nađove grobnice " Francuskinje Mirjam Blede (prevod Maristele Veličković) u izdanju Klija. Duboko emotivna studija rađena je iz bezbroj vizura. Uključujući i pokušaj da se topografija Nađovog kanjiškog boravišta sagleda iz rakursa infantilnog sentimenta umetnika. Očito veliki poznavalac i obožavalac Nađove umetnosti, Mirjam Blede i sama pokušava da "oživi" nešto od ravničarske atmosfere, detektuje ključne inspirativne kote; groblje, staru stanicu, spomenik Isusu bokseru. Rođen je 1957. u Lenjinovoj, danas Ulici Hunjadi Janoša. Odslužio 15 meseci Titove JNA u Banjaluci. Zanimljivo da je mogućnost umetnosti tela otkrio kao trinaestogodišnjak, na treninzima rvanja. Blede otkriva i prvi zanat mladog Nađa – stolarski, jer otac je želeo da se nastavi porodična tradicija. Ali: "Taj posao sam mrzeo, više sam voleo da umesto toga crtam. Ali u stalnom kontaktu s drvetom, postao sam njime prožet. Sada sam zahvalan ocu, naučio sam kako se grade tavani i krovovi bez gomile greda..."

Da li zato što ga je stid visokoparnih, promotivnih rečenica tek, veliki dečak je ostao iza scene i verovatno se iz plesne ekstaze spuštao natrag, u telo pedesetogodišnjaka.  

"Međučin" je igran u tri termina jer u sali nema mesta za mnogo gledalaca. I upravo ta "nepogodnost" događaju je dala smisao intimnog, ekskluzivnog čina. Četiri plesača (uključujući scenografa Nađa) i četiri muzičara, učestvuju u , kako kaže, krajnje ličnom tumačenju kineske knjige promena – Ji Đingu. Drevni fundament filozofskog i duhovnog, Ji Đing, pokreće Nađa na savršenstvo gestualnog, likovnog, muzičkog tipa. Na, kraju, već duže vreme je Nađov rad nezamisliv bez tog trojstva. S tim što ovim dolaskom u Kanjižu, obelodanjuje da sve više naginje likovnoj umetnosti. Ne čudi onda što se jedna od najlepših scena "Međučina" odvija tako što plesačica Sesil Loaje, u Nađovoj koreografskoj zamisli, postaje telo koje slika. Šakama koje podsećaju na ptičja krila on Sesil pretvara u lebdeću dijagonalu fiksiranu božanstvenim zagrljajem. Umače joj noge u crveno a zatim je povlači tako da na beloj podlozi ostaje trag plesa, čudni znaci koji, valjda, vode pravo u Ji Đing, ili iz njega. Još uvek vitalan, pre svega u filozofiji igre, Nađ lično ulazi u prefinjene, ali izuzetno teške fizičke zahvate, ispisujući začudan koreodramski znakovnik.

Njegova pojavna jednostavnost je superiorna, autoritativna u svom minimalističkom bogatstvu. Fascinira ne samo u performerskom već i u ljudskom smislu. Nađov mir, stvaralačka dovoljnost... vraćaju iz stvarnosne, materijalizovane histerije u  samu bit stvari, u prasmisao i neko zagubljeno, primarno zdravlje. Dok ga prate u ideji postvarenja Ji Đinga, muzičari kao da strepe od glasnih poteza i zvučnih rezonanci koje bi išle iznad Nađove tišine. Audio slika kreće od jedva čujnih brumova i dodira kontrabasa da bi se potom razlila u pitomi zvučni pejzaž kojim se kreće bosonogi Nađ i njegovi suigrači. Nađova koreografija Ji Đinga je simfonija dodira i pokreta; šunjalica Nađ kruži oko velike, nedokučive kineske tajne. Iako u društvu posvećenika, i jedne divne, jednostavne   žene kakva je vibrantna Sesil, Nađ ostaje sam, nepopravljivo sam. Kao što je to bio kao dečak, tako je i sad i tako će biti; čovek ostrvo, ćutljivi princ ravnice, koji ne može bez Tise, svoga mađarskog Nila.