Smeh, satira i pokajanje

SEDAM DECENIJA OD SMRTI
Ali Nušić nije bio samo kritikovan zbog "lakog" humora, već zbog svoje subverzivne umetnosti i oštre političke satire. Njegov prvi komad "Protekcija" izveden na sceni Narodnog pozorišta (1889) osporavao je tadašnji upravnik Milorad Šapčanin kome su zasmetale oštre moralno-političke žaoke mladog pisca. I nakon prvog izvođenja "Gospođe ministarka" (1929) u nacionalnom pozorištu, sa Žankom Stokić (lik Živke Nušić je napisao za ovu čuvenu glumicu) koja je nadobudnu "gospođu" igrala intuitivno sa gromkim i zaraznim smehom, kritika je prebacivala piscu neinventivnost, prizemnost, korišćenjem jeftinih šala, do vulgarnosti i pornografije.

U zatvor zbog pesme

Branislav Nušić (8. oktobar 1864 – 19. januar 1938), "srpski Šekspir", kako ga naziva Jovan Hristić, kao komediograf, majstor smeha, obeležio je repertoare srpskih pozorišta u dvadesetom veku. Od prvih komada ("Protekcija", "Narodni poslanik"), pisanih pod dramaturškim i idejnim uticajem Gogolja, koji prikazuju srpsku vlast i društvo, do veselih igrokaza, komedija naravi i karaktera sa elementima vodvilja ("Sumnjivo lice", Gospođa ministarka", "Ožalošćena porodica"...) do poznih drama sa temama iz građanskog Beograda ("Tako je moralo biti", "Pučina", "Svet", "Iza božijih leđa"). Njegov poslednji komad "Pokojnik" predstavlja najsnažniji odgovor na društvene okolnosti između dva svetska rata.

Poput vojnika dezertera u "Seobama" Miloša Crnjanskog, Nušić provodi dve godine u požarevačkom zatvoru jer se osmelio da napiše satiričnu pesmu "Dva ribara" (1887) protiv kralja Milana. Nakon "pokajanja" i "prihvatanja" režimskih stavova, Nušić počinje da radi kao pisar i prevodilac u Ministarstvu inostranih poslova, a zatim postaje diplomata u Prištini, Skoplju i Bitolju. Bio je dramaturg, upravnik i organizacioni reformator Narodnog pozorišta u Beogradu (1900-1902).

Nušić svoje angažovane ideje obavija u naivne komedije koje će zabaviti publiku ne dirajući postojeću vlast.

"Moj uspeh, ako postoji, u tome je što sam naveo publiku da od mene nešto očekuje. Da očekuje pristajanje na ono čime se sama bavi, podražavanje onoga što sama priželjkuje, naravno ako su to zabranjene stvari", objašnjava srpski komediograf.

Nušić nam u stvari prikazuje naše skrivene "loše misli", ono što sami sebi ne smemo da priznamo kad se pogledamo u ogledalo. U mislima, smatra Nušić, svaki je čovek nemoralan (vara ženu ili muža, oduzima tuđe bogatstvo, želi da nekoga dobro izmlati, falsifikuje dokument) jedino ga kontrolisani postupci čine čovečnim.

Nevešte ljubavne scene

Živka ministarka je iskonski dobra žena – seljančica, ali spoljni svet nalaže neka druga pravila. I ostali Nušićevi likovi strasno žele da izađu iz anonimnosti, budu važni u nečijim očima.

Ne piše Nušić o beogradskoj palanci i srpskim političarima, već o besmislu u kojem se ljudi često nalaze, možda protiv svoje volje, često pod uticajem socijalnih okolnosti i predrasuda.

Za savremeno pozorište i "istraživačka" izvođenja van realističnog prosedea dragoceno je povezivanje Nušićevog humora sa pozorištem apsurda i komadima Beketa i Joneska. "Izgleda da je svet shvatio da glupost jednog Jerotija, ili Agatona, pa čak i Živke pomnožena na kvadrat, postaje... realna slika, vasionska snaga koja guši, ubija, ništi egzistencije... Jerotije, Agaton i Živka mili su u svojoj maloj slasti, malograđanskih razmera, ali zar Hitler nije bio najveći malograđanin našeg vremena", pita se Jovan Ćirilov.

U novom vremenu najznačajnija izvođenja komada Branislava Nušića dobijaju tu oštru, apsurdnu, političko-grotesknu liniju koju je započelo čitanje "Sumnjivog lica" Soje Jovanović u Akademskom pozorištu (1948).

Nušić postaje klasik kada Mata Milošević režira "Ožalošćenu porodicu" (JDP, 1955). Njega nije zanimala jedna predratna priča sa Dedinja, već univerzalnost ljudske potrebe da otima i grabi. Mata Milošević tu opštu "sliku" teatralizuje i stilizuje (što se vidi iz rekvizita na sceni), briljantno istakavši protivurečnost između privida i istine.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu Mira Stupica (1958) u novom izvođenju "Gospođe ministarke" donosi mladu Živku, dok Bojan Stupica u režiji ostaje dosledan ravnoteži između situacionog i verbalnog humora.

 Nušić nije imao sreće sa pisanjem ljubavnih scena. One uglavnom deluju banalno i blesavo. Da li i ljubav može da se posmatra sa nušićevske distance ili svoje lične osećaje nije mogao da prenese na scenu, samo su neka od pitanja.

Ali u intimnom životu, Nušić je bio porodičan čovek. Oženio se vrlo mlad, imao je troje dece, dok ga je za suprugu Darinku pored ljubavi i bliskosti još više vezala i porodična tragedija (ćerka Olivera umire kao dete, sin Strahinja gine kao borac đačke čete u Prvom svetskom ratu). Porodica je za njega bila i publika pred kojom se čitaju nove drame, a "neobavezne" ljubavne afere valjda predstavljaju sastavni deo svačije bračne melodrame, pa i Nušićeve. Deo svog "unutrašnjeg" sveta Nušić je pokazao u malo poznatoj melodrami "Pučina" – priči iz beogradskog života o nevernoj ženi, raspadu braka i smrti deteta. Nušić piše građansku tragediju (JDP, scena "Bojan Stupica", režija Dejan Mijač)) na kojoj publika nije plakala, već se grohotom smejala. Čemu? Naravno sebi, rekao bi Nušić.

Početkom devedesetih Nušićev "Narodni poslanik" (JDP, Centar za kulturu Pančevo, 1991) dobija novo čitanje u svetlu krize u našoj zemlji. Dejan Mijač ovde režira "slike" iz miljea novog srpskog društva u kojem je promocija nesposobnih narodnih poslanika sasvim normalna stvar.

Živka kroji mapu sveta

A ko je danas Živka? Jagoš Marković (Narodno pozorište, Beograd) je vidi kao mučenicu u sobi punoj šerpi, lavora, kako krpi izubijanom sinu Raki pantalone kao da "prekraja mapu Evrope" (Muharem Pervić). I sedi tako Živka, nemoćna i očajna, čekajući bolje dane, dok se iz njene sobe vidi uzdignuta balkanska kaldrma koja deluje skoro nesavladivo, što zbog jakog vetra, što zbog velikog nagiba.

"Teško je u ovim danima okoristiti se", zna to Nušić, zna to Živka (Radmila Živković), koja skuplja na svom licu sve brige ovog sveta sanjajući bolje dane, nečiji tuđi život, vlast i bogatstvo, dramatična i osujećena, komična u svom ćutanju.