Srbija je moja muka

Nekada davno dok sam bila dete, gastarbajteri su mi bili nekako strani i daleki – jedini pravi koje sam lično poznavala behu moj stric i moja tetka, koji su u grad svetlosti otišli kao šnajderi, da zarade puno para i da se brzo vrate kući, negde odmah po mom rođenju. Ali boravak se produžio i odužio... Dolazili su jednom godišnje, na leto, i obično sam željno iščekivala šta ću dobiti iz tetkinog velikog kofera.

Uglavnom behu to neke krpice i slatkiši kao npr. Hollywood žvake od jagode...Kasnije kao studentu tetka mi je donosila knjige na stranom jeziku, koje nisam mogla da nabavim kod nas. Nikada nisam rođacima zavidela jer sam svojim očima videla da žive teško, rade od jutra do sutra, žive za taj odmor u avgustu, koji im obično proleti za tili čas. Nikada nisu imali prilike tj. dovoljno novca da sami uživaju u svetlostima Pariza. Ceo život im se sveo na put od posla do kuće i odmaranje nedeljom.

Zato mi je takav gastarbajterski život bio dalek i stran. Moji roditelji su živeli bolje i puno kvalitetnije u svojoj zemlji. Imali više godišnjeg odmora, pristojne plate, još plus i honorarni rad, više su izlazili, imali više prijatelja i bili daleko srećniji. A i ja sa njima. Uvek sam mogla da otputujem gde sam želela, da kupim ono što mi je bilo potrebno i da uživam sa svojim drugarima. Inostranstvo je za mene bilo samo povremeni izlet, koji ti ulepša svakodnevicu, učini da se pun utisaka opet srećan vratiš u svoj grad, proširi ti pogled na svet, naučite kako drugi žive, šta je kod njih bolje, šta gore itd. Mislila sam da ću ceo svoj život provesti u svojoj zemlji, u svom gradu. Zar ima negde lepše?

I da je bilo po mojim željama, nikada ne bih ni otišla. Ali u toj, meni najlepšoj sredini sve je počelo da se menja, da me žulja i nervira. Taman što sam završila fakultet i - bez veze, zahvaljujući visokom proseku dobila posao u jakoj firmi, stvari su počele da izmiču kontroli. Na posao odlaziš ne da bi radio, nego da bi ispijao kafe i stajao u redu za polutke, prasak, kafu i drugu deficitarnu robu. Zar sam ja vredno učila da bih živela ovako?

Zar ja ne zaslužujem bolje? Zar ovi na vlasti ne bi trebalo da nam stvore neke druge uslove dostojne čoveka? Zašto guslaju o nekim glupostima, zašto komplikuju umesto da uprošćavaju? Zar ne vide u čemu je problem? Zar ne znaju da urade pravu stvar? Zašto se ne bave onim što je bitno?

(/slika2)I onda shvatiš da ti, kao jedinka, ništa ne možeš da promeniš, osim da izgubiš zdravlje…Pukne ti pred očima da tebi tu života na žalost nema…Da moraš i ti kao tetka i stric, sa jednim koferom u ruci da odeš negde daleko, gde su neki drugi ljudi, gde se živi koliko-toliko bolje, gde se misli pametnije i dugoročnije, gde se čovek kao jedinka više ceni i uvažava, gde ti ne prodaju maglu, niti m...da umesto bubrega…

Evo prošlo je dvadeset godina od kako sam i ja gastarbajter. Promenila sam više država i više jezičkih područja i u svakoj se manje-više sasvim dobro snašla. Valjda zato što sam uvek bila spremna da radim i da se usavršavam…Problema nešto i nisam imala, naravno ne onih nerešivih. I uvek sam se pitala kako to da ja u stranim zemljama plivam kao riba u vodi, a u mojoj Srbiji uvek moram da propljujem krv za svaku sitnicu – osnovna lična dokumenta na primer.

Stalno dokazujem tamo nekim likovima da sam ja o.k., a ispred nosa im se motaju i cere lopovi, koje ne hapse niti kažnjavaju kako treba…Čak i danas u ovo digitalno elektronsko doba, ja moram da izgubim gomilu dana, živaca i novaca da bih izvadila ličnu kartu, produžila vozačku… Ništa se tu nije promenilo, rekoh sebi prošlog jula, pre par meseci, dok sam sedela u skučenom hodniku zvezdarskog MUP-a. Iste stolice, isti mračni hodnik, jedino što su postavili kafe aparat i dva klimatizera, koja su samo blicala, ali nisu i hladila. Valjda subotom nije predviđeno da se troši struja na klimatizaciju…

I dalje čekaš u nekim redovima, koji se dupliraju, pa ne znaš gde mu je početak a gde kraj. I dalje „padobranci“ upadaju preko veze, a ti se nerviraš i psuješ u sebi…Pasoš sam još prošle godine rešila da ne vadim jer se stalno uvode novi, a u stvari ništa novo…Neću da bacam novac na skupe takse, niti da njima hranim preglomaznu državnu administraciju...Kažu da će je baš sad reformisati – kako da ne, ne lipši magarče do zelene trave… Koliko puta sam slušala o reformama, kao pokvarena ploča koju svaka nova vlada ponovo preslušava, samo što krajnjeg rezultata nikada nije bilo…Menjali se ministri, menjale se vlade… Novi stalno obećavali, ali rezultata nigde nema…Ja ih ne vidim…mora da sam slepa kraj očiju….

(/slika3)Dobro je što sam onomad otišla, bila je to prava odluka, kažem sebi…Teška ali dugoročno ispravna, radi mene i mojih…Nije bila možda dobra za Srbiju jer su mnogi poput mene, pre i posle mene krenuli istim putem…I danas bi mnogi "bežali" glavom bez obzira, ne toliko radi hleba koga nemaju dovoljno, nego radi nade, nade koje nema…

Danas ja svoju prvu domovinu doživljavam kao najgore inostranstvo – pečalbu u koju dolazim često da obiđem svoje, ali ostajem samo onoliko koliko mi treba da napunim baterije i nahranim nostalgiju… i onda ponovo, srećna, bežim iz tog haosa. Ja ne mogu da slušam manje-više iste priče koje se ne menjaju već dvadeset godina, da gledam manje-više iste likove…

Ja ne želim da crvenim zbog drugih koji se vode kao Srbi, a neljudi su. Ja to ne moram i ne želim da trpim. Neki će reći da nisam patriota. Ja i ne želim da budem takav patriota koji će da izudara nekog ko ga preko pogleda, nekog ko je iz druge države, pripadnika druge vere, kulture, seksualne orijentacije, političkog neistomišljenika.

To nije moj narod, to nije moja Srbija…Ja poštujem različitost i cenim doslednost, ali ne na svoju štetu, niti na štetu nekog drugog ljudskog bića… Ne želim da se žrtvujem za tuđe ideale…Neću da budem broj iz dijaspore kome se obećavaju kule i gradovi pred svake izbore, sa uvek novim ministrom, koji će da "pokrene“ stvari… Na žalost, uvek na gore…Ne želim da se okoristim o svoju domovinu, ali neću da gutam knedle i crvenim zbog toga što sam iz Srbije…

Srbija se nikada radi mene ili mojih činjenja odnosno nečinjenja postidela nije…A ja, ja ni ne pamtim koliko puta sam svoju domovinu doživela kao najgorči pelin za dušu…