Krst na Vr­hov­nom su­du

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 6. oktobra – Američki Vrhovni sud je juče, posle letnje pauze, ponovo u zasedanju, u izmenjenom sastavu (u njemu je sada i jedan sudija koga je imenovao predsednik Obama – Sonja Sotomajer), da bi se već u sredu uzeo u razmatranje jedan neobičan, ali za ovo društvo važan predmet, slučaj „krsta iz pustinje Mohave”.

Spor je pokrenut još pre deset godina i prošao kroz sve raspoložive niže sudove. Ono što o ovome bude sada odlučio Vrhovni sud, povući će nove granice između zvanično razdvojenih crkve i države, ali i doneti nove dileme oko toga gde prestaju tradicija i istorija, a gde počinje pravo.

Priča je sledeća. Još 1934. godine grupa veterana iz Prvog svetskog rata podigla je, na mestu koje je po svim kriterijumima „bogu iza nogu”, u zabiti pustinje Mohave (nazvane tako po poznatom indijanskom plemenu), koja se na 57.000 kvadratnih kilometara (dve trećine Srbije) prostire u četiri savezne države (Kalifornija, Nevada, Juta i Arizona) – neveliki (dva i po metra visok) krst, kao spomenik poginulim saborcima.

Metalni krst je tamo decenijama odolevao žestokom suncu (preko 50 stepeni) i nepogodama, ne privlačeći mnogo poglede vozača sa obližnje magistrale, sve dok, 1999, bivši službenik nacionalnog parka koji obuhvata deo ove pustinje nije presavio tabak i tražio da se on ukloni, jer, pošto je kao verski simbol postavljen na državnoj zemlji, krši ustavni princip odvojenosti religije od države.

Taj službenik, po imenu Frank Buono, sam je inače katolik i u kući ima više od jednog krsta, ali ono što je povredilo njegova osećanja, to je objašnjenje da ovaj spomenik ustvari nije simbol vere, nego jednostavno – spomenik.

Podržala ga je poznata nevladina organizacija, Američka unija za građanske slobode (ACLU) i, pošto je ovo nesumnjivo pravna država, prvo lokalni, pa onda okružni, pa i federalni sud, tužitelju su dali za pravo.

Protesti veterana su međutim slučaj doveli i do Kongresa, koji je problem pokušao da reši tako što je neveliki komad zemlje na kojem se baš nalazi krst izuzeo iz državnog poseda i prodao ga, za simbolični jedan dolar, jednom udruženju veterana.

Ali i to je, za Buona, ACLU i njihove pravnike bilo neustavno: Kongres je tim činom, argumentovano je, želeo samo potvrditi zainteresovanost države da sačuva simbol jedne vere, koji ne bi smela da tretira kao spomenik, jer je u Prvom svetskom ratu, među poginulim Amerikancima, bilo i Jevreja, muslimana i pripadnika drugih religija.

Krst (ne više onaj prvobitni, koji je propao, već replika), u međuvremenu, do razrešenja spora, upakovan je u kutiju od šper-ploče, pa izdaleka liči na mali reklamni pano – ali bez reklame.

Prognoze šta će odlučiti sud su protivrečne. U sličnim slučajevima dosad, presude su bile različite. U 2005, za ustavno je ocenjeno postavljanje jednog postamenta sa deset božjih zapovesti ispred lokalnog parlamenta u Teksasu, dok je istovremeno nezakonitim proglašeno kačenje uramljenih kopija istog teksta u dva sudska zdanja u državi Kentaki.

Odnose crkve i države inače reguliše Prvi ustavni amandman, koji nigde izričito ne pominje njihovu odvojenost, već samo propisuje da „Kongres neće donositi zakone koji se odnose na ustanovljavanje neke religije”.

Osporeni krst u pustinji Mohava nije, naravno, jedini memorijal sa verskim simbolom u Americi, niti jedini primer da se zvanično upotrebljavaju hrišćanski običaji ili znamenja u zemlji čije versko šarenilo odslikava sve njene etničke različitosti: prema zvaničnoj statistici, 51,3 odsto Amerikanaca su hrišćaniprotestanti, 23,9 odsto rimokatolici, 1,6 odsto „ostali hrišćani”, 1,7 odsto Jevreji, 0,7 budisti, 0,6 muslimani, a 14,6 odsto svi drugi i atesti.

Bog, sa podrazumevajućom konotacijom da je hrišćanski, pominje se ovde često – („In God We Trust” – „U Boga se uzdamo” odštampano je na novčanici od jednog dolara), a mnogo šta od zvaničnih sudskih i državnih procedura počinje „u ime Boga” i sa „tako nam Bog pomogao”.

Božić i Uskrs su, uostalom, državni praznici.

Hrišćanska desnica je ovde moćna politička snaga, pa je sasvim izvesno da će presuda, ovakva ili onakva, izazvati njene reakcije, od aplauza da se time čuva tradicija, do protesta da se tako „demontira istorija”.