Niske strasti zavisti

Pitam se zašto mi Srbi ne umemo da poštujemo naše velikane, zašto svakome od njih, najblaže rečeno, nađemo manu.

Ko, on? Ne znaš ti... On veliki pisac? Sve je to plagijat... I ko to uopšte čita... Ona uspešna? Šta je to ona uradila u životu? Kome to treba. Dobra je voditeljka, ne mogu da kažem, ali je matora... Zar to priliči njenim godinama?... Dobio je nagradu, ali to je sve namešteno... Ko zna koliko je platio.

Pakost i nipodaštavanje su nam ušli u krv, pretvorili se u naš hemijski sastav. Niske strasti zavisti i nerazumevanja iskrivile su naš pogled na svet, zamaglile vidike, povećale dioptriju. Ležemo i ustajemo opterećeni mračnim silama, ne znajući kad je to počelo...

Kada smo prestali da gledamo zvezdano nebo zagledajući se u bare i mulj? Kada smo prestali da imamo više, lepše ciljeve i predali se banalnosti tuđe svakodnevice?

Nikad neću zaboraviti priču koju mi je ispričala beogradska novinarka zaposlena u jednom tiražnom nedeljniku. Pre nekoliko godina, u navedenom nedeljniku, objavili su reportažu o nekom čoveku iz okoline jedne srpske varoši koji se bavi crnom magijom. Tekst je objavljen bez fotografije i bez naziva sela gde „vidovnjak” živi.

Posle objavljivanja reportaže danju i noću zvonio je telefon u redakciji tog nedeljnika. Ljudi su tražili adresu i ime ,,crnog maga”, bili su uporni i nasrtljivi. Jeziva činjenica. I onda kada smo ubeđeni da je sve to praznoverje i glupost, teško je poverovati da je mnogo ljudi na ovom nesrećnom tlu koji su spremni da posegnu za mračnim silama... Koji će otići kod ,,crnog maga” samo zato da nekome naude. Ponudiće svoj novac, neće pitati koliko košta da urade da se neko razvede, da propadne u poslu, da se nečija ćerka ne uda ili sin ne oženi...

Zlo je zahvatilo sve pore društva, ušlo je, kao voda, u sve slojeve, od onih najnižih do akademika. Suštinske razlike nema, razlika je samo u pakovanju, u količini celofana i mašni u koju je uvijeno.

Zašto nama niko ne valja? Koji je to živi Srbin ili Srpkinja kome se dive svi žitelji ove zemlje ili barem više od polovine... Za koga ne kažu ,,dobar je, ali...”.

Razmišljam i ne mogu da se setim. Ne postoji nijedan slikar, političar, naučnik, filozof kome nećemo naći ozbiljnu manu. Kome bar dobra trećina sudija neće izreći neki penal... Možda poneki sportista, možda naši teniseri uživaju bezrezervnu reputaciju. Možda. Mlad je sport, nisu se nikome mnogo zamerili.

Blago Novaku Đokoviću. On i ne zna da je povlašćeni Srbin. Neka ga prati sreća i sunce, jer i on sam je vanserijski dečko, pametan, darovit, kulturan.

Mi ne volimo nikog. Ne volimo čak ni našeg princa Aleksandra, ni lepu princezu Jelisavetu... Šta bi Hrvati i Slovenci dali da imaju nekog iz kraljevske loze... Sećam se kad je princ Aleksandar, po dolasku na beogradski aerodrom, poljubio zemlju. Neću nikada zaboraviti jednu prizemnu rečenicu koja je trebalo da bude duhovita, a koju je izgovorio jedan sada haški optuženik: Džabe je pasao travu na aerodromu, neće nikada doći na vlast... To je to. Važnija je dosetka.

Nismo sposobni ni da shvatimo zašto smo sami sebi najveći neprijatelji.

Došao nam je sjajni Kusturica. Doselio se u Srbiju, u srce Srbije, postao pravoslavac, uložio svoj novac, znanje i svetski ugled. On, po ocu Srbin, kako sam kaže, izabrao je da bude Srbin. Ceo svet mu je bio pod nogama, mogao je da živi bilo gde... Nije mi jasno zašto ne možemo da se uzdignemo iznad pakosti i sopstvenih ograničenja i uvažimo velikog umetnika? Kako možemo da ne volimo tako originalnog, vanserijskog čoveka, koji, posle toliko nagrađenih filmova, ponovo svira u svom orkestru?

Poklonimo se ako nešto ne razumemo...

Ne možemo više da se pravdamo ratovima, inflacijom, siromaštvom... Srbi možda ni u istoriji nisu bili anđeli. Ali šta je s nama?