Možda nam je potreban superheroj

Dobra knjiga je ona koja me zabavlja. Ne tražim ni duboku sagu o smislu života, niti da otkrijem sve o ženama i međuljudskim odnosima. Može da bude i „spora”, da se ne čita „u jednom dahu”, ali želim da u meni pokrene neku hemijsku reakciju – kaže mladi Vladislav Radak čija je knjiga „Noć mrtvih snova” nedavno objavljena u izdanju „Dobre knjige” iz Beograda. Triler, sa elementima naučne fantastike i horora, drugi je po redu Radakov roman koji će biti predstavljen večeras u 19 časova u umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu.

Ovaj student treće godine Prirodno-matematičkog fakulteta debitovao je već sa 15. godina napisavši priču „Plava vežbanka” o školskim danima i sazrevanju svoje generacije. U međuvremenu je snimio dva kratka filma, završio nižu muzičku školu, a o svojim interesovanjima, kaže:

– Moja glavna karakteristika nije svestranost već studioznost.

Kada mi se svidi neka knjiga, iščitavam je sve dok ne shvatim kako je piscu to pošlo za rukom. Uostalom, i kad učim matiš, učim 10 do 12 sati. I, kada pišem knjigu, pišem po ceo dan i tada se najluđe provodim u životu.

Iako je odrastao na idealnim junacima (Betmenu, Supermenu, grofu Monte Kristu), naš sagovornik vremenom je shvatio da je mnogo lepše, humanije i inteligentnije da njegovi književni likovi budu prosečni ljudi pored kojih prolazimo svaki dan ali koje situacija natera na neko herojstvo ili ludost, monstruoznost ili kukavičluk. Ponekad se, kaže, oslanja na sopstvene želje i tada pomisli da nam, možda, treba neki superheroj, srećan završetak, beg koji nije realan… ali, koji će za trenutak da nam ispuni snove.

– Kao mali sam dosta čitao i, pre svega, osećam potrebu da se odužim tom delu svog života. Pomislio sam da bih, možda, mogao da uradim nešto drugačije ili bolje, i da mi više nije dovoljno da budem samo čitalac. Kao kada dete sportista gleda sportiste i želi nešto više, pa pomisli „sam moram da šutnem tu loptu, da vidim koliko će da odskoči” – kaže Radak.

Razmišljanje matematičara, kako dodaje, svojom zdravom logikom i jednostavnošću u neku ruku doprinosi procesu pisanja priče.

– Možda književnost deluje kompleksnije ali smatram sa su najbolja rešenja uvek ona najjednostavnija. To je ono što kaže matematika i to je ono što sigurno godi i književnosti. Time ne pokušavam da pojednostavim proces pisanja, jer i u pisanju postoji prevazilaženje problema, i mislim da je, ukoliko ih prevaziđemo na najjednostavniji i najelegantniji način, to sjajno. Takozvano nameštanje publici ne mora da smišlja matematički um, dovoljna je čista pronicljivost – smatra Vladislav Radak.

U pisce uz čije je knjige odrastao i formirao ubrajaju se: Džek London, Robert Ladlam, Nelson de Mil, Stiven King, Teri Pračet … Sada ga, kaže, više privlače romani nobelovca Džona M. Kucija.

– Pre svega me je zainteresovala tragičnost Kucijevog života koja se oslikava i u njegovoj književnosti. Kuci je izgubio sina jedinca i iz redova njegove literature oseća se to duboko razočaranje životom. On se poigrava sa sudbinama svojih likova, ali i emocijama nas čitalaca, zato što verovatno smatra da ima pravo na to; zato što se, uostalom, život surovo poigrao sa njim. Kucijeva proza, možda, deluje kao fikcija ali već iza drugog ćoška, ako kucnem na neka vrata, sigurno ću pronaći Kucijevu životnu priču. Interesantno je da je i on bio matematičar, i da je dugo radio kao programer – podseća Radak.

Premda sebe vidi dalje u svetu matematike, ali i literature, ne želi, kako kaže, da njegova knjiga „Noć mrtvih snova” bude ni približno savršena. Stoga je nije ni „popravljao” uredničkim sugestijama…

– Da mi je neko pomogao pri pisanju čuo bih kritike samo od njega, a ovako ću dobiti više iskrenijih informacija. Uobličavanje knjige isto je kao kada stariji glumci izađu „ispeglani” u novinama. Starijim glumcima treba da se vide bore u novinama, kao što i pisci, i klinci pisci treba da dobijaju primedbe na svoje knjige. U ovim godinama više bi mi značilo da dobijam kritike a ne pohvale. Ne bi bilo dobro da se uljuljkam – kaže Vladislav Radak.