Da ljudi budu ono što jesu
Zašto se u poslednje vreme toliko govori o netoleranciji, diskriminaciji i nasilju? Znači li to da su okolnosti sada takve da je prag tolerancije niži ili smo postali svesni postojanja diskriminacije i nasilja kao najtežeg oblika odsustva tolerancije i o tome javno govorimo? Ili je reč i o jednom i o drugom?
Period do 2000, naročito devedesetih godina prošlog veka, bio je period u kome su se kršila ljudska prava. Vreme obeleženo konfliktima, izolacijom, ekonomskim sankcijama i unutrašnjom nestabilnošću, imalo je za posledicu rapidno ekonomsko propadanje i osiromašenje najširih slojeva stanovništva.
Posle devet godina od započinjanja demokratskih promena možemo reći da je stvoren ambijent koji pogoduje podizanju nivoa svesti o neophodnosti uspostavljanja tolerancije. Naša zemlja opredeljena je nepovratno za građenje demokratije, a ono podrazumeva i ispunjavanje određenih obaveza, među kojima je i poštovanje ljudskih prava i prava manjina. Stoga se od nas s pravom očekuje da sankcionišemo sve one koji grubo krše ljudska prava ili na bilo koji način na to podstiču. Osim toga, država je dužna da stvori pravni i politički ambijent u kojem će se pravo primenjivati jednako na sve. Tolerancija funkcioniše samo u zemlji koja ima takav pravni sistem u kojem je pravo dostupno svima, a pravda ostvariva i sprovođenje zakona efikasno. U tome se ogleda i najvažnija uloga Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Rezultat borbe protiv diskriminacije je donošenje Zakona o zabrani diskriminacije koji prvi put na jedinstven način uređuje ovo pitanje. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava vrši nadzor nad sprovođenjem ovog zakona. Ministarstvo je izradilo i Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i Strategiju za poboljšanje položaja Roma, koji su usvojeni takođe ove godine. U stvaranju tolerantnog društva saradnja sa civilnim sektorom je imperativ, te ovo ministarstvo sarađuje sa više od 150 nevladinih organizacija sa kojima je januara ove godine potpisan i Memorandum o zajedničkoj saradnji.
Jedna od uloga Ministarstva za ljudska i manjinska prava je da podizanjem nivoa svesti putem edukacije obezbedi poštovanje principa sadržanih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima. Ona kaže da je tolerancija prihvatanje činjenice da „ljudska bića, prirodno različita po izgledu, položaju, govoru, ponašanju i vrednostima, imaju pravo da žive i budu ono što jesu”. Tolerancija vodi životu u zajednici u kojoj se nacionalne, kulturne, seksualne, fizičke i druge razlike prožimaju na takav način da izgrađuju poverenje i zajedništvo. Činjenica da u našoj državi žive pripadnici čak 29 različitih etničkih zajednica dobar je temelj tolerancije.
Prvi korak u sprečavanju netolerancije je učenje toleranciji, odnosno ukazivanje na prava i slobode koje ljudi dele sa drugima. U realizaciji tog cilja prošle godine Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, uz podršku Programa za razvoj UN, sprovelo je niz akcija povodom obeležavanja Dana tolerancije 16. novembra: objavljivanje priručnika o ljudskim pravima ( „Ne smetajte, uživam u svojim pravima i slobodama”) namenjenog učenicima osnovnih i srednjih škola, održavanje časa tolerancije, gde se sa decom razgovaralo o toleranciji u porodici, školi i društvu. Zašto smo se u sprovođenju ovih aktivnosti opredelili za decu kao ciljnu grupu? S vaspitanjem za nenasilje i toleranciju treba početi u najranijem detinjstvu. Deca uče najpre opažanjem ponašanja vlastitih roditelja, a potom taj „model” prihvataju manje ili više i prenose ga u spoljašnji svet.
I vratimo se na početak, i odgovoru na postavljeno pitanje. To što se u poslednje vreme toliko pominju tolerancija, nenasilje i nediskriminacija, dokaz je postignutog stepena zrelosti našeg društva i spremnosti da se borimo protiv njihovih negacija.
Pomoćnica ministra za ljudska i manjinska prava