ŠESTI OKTOBAR

Sećanje na peti oktobar ostavlja gorak ukus pobede u ustima. Mržnja prema tiraninu, osećaj beznađa i opšte propasti svrstao je sve pod jednu zastavu i poveo u bitku poslednji put. Barem smo tako svi mislili. Ogroman početni entuzijazam ubrzo je splasnuo i pretvorio se u kolektivnu apatiju. Do poslednje kapi je isceđena preostala narodna energija. Danas bi mogle sekire da padaju i to ne bi nateralo Srbiju da ujedinjena izađe na ulice. Posle devet godina „revoluciju” najbolje pamte oni koji su završili u foteljama. Jedni su ih zauzeli po kabinetima, a drugi su ih dovukli kućama, zajedno s ostalim skupštinskim inventarom.

Teško je odrediti momenat u kome su maske pale i kada je svima konačno postalo jasno da neće biti suštinskih promena. Nesporan uticaj stranog činioca u petooktobarskim događajima, kao i neprestano prebacivanje odgovornosti kod domaćih aktera, stvorili su dimnu zavesu između nas i istine. Malo ko se seća spiska stvari koje je poželeo petog oktobra, osim da mu konačno bude bolje. Šesti oktobar je postao apstraktni ideal koji je teško definisati bez upotrebe određenog vrednosnog sistema. To je onaj pojam koji nam je svima na vrhu jezika, ali ne znamo kako da ga sročimo. Nešto što nam se krčkalo u malom mozgu dok smo probijali kordon i gutali suzavac. Vođe prevrata su pokušale da te vrednosti stave na papir u vidu ugovora koji su potpisali sa građanima. Taj ugovor je ubrzo stavljen ad akta. Gurnut je pod tepih zajedno sa ostalom gomilom štroke. Činjenica da su se neke stvari promenile na bolje nije uteha za nas koji smo očekivali mnogo više od realnog, a mnogo manje od svega što je obećano.

Licemerno je tvrditi da se duh vrednosti devedesetih ponovo vraća na ulice. Od ubistva Brisa Tatona mahom svi pričaju o nekom talasu nasilja koji nas je iznenada zapljusnuo i dočekao bez zaštitnog nasipa. Ovde ne može biti reč o talasu, već o bujici koja se nikada nije ni povukla sa ovih pločnika. Ona ima svoje duboke korene u potpuno poremećenom načinu vrednovanja životnih prioriteta i ljudskih osobina. Inkubacija počinje od Miloševića, a raste i razvija se sve do danas. Drago mi je što je Srbija ustala zbog ubistva nesrećnog Francuza, ali mi nije jasno zašto svi sede skrštenih ruku dok se razne druge tragedije događaju tokom svih ovih godina. Nasilje se toliko uvuklo pod kožu da je sasvim normalno da se svaka konfliktna situacija rešava silom, počev od onih u saobraćaju pa do podrške različitim klubovima. Država u kojoj bujaju korupcija i organizovani kriminal sve više gubi autoritet. Na kraju se reaguje isključivo represivno, kampanjski, po sistemu zatvoriti i baciti ključ, bez prave želje da se neke stvari istinski promene. Reforme našeg društva mogu započeti u svakom trenutku, mada su uslovi za početak stvoreni još petog oktobra.

Kao prvo, svi koji su imali moć nakon petog oktobra nisu učinili ništa da se promovišu prave ljudske i kulturne vrednosti. Uzor momcima još uvek je tranzicioni kriminalac ili popularno rečeno kontroverzni biznismen. Devojke su nastavile da se ugledaju na polupismene estradne zvezde i profesionalne udavače. Sporazum koji je DOS napravio sa Željkom Mitrovićem omogućio je da se omladini i dalje ispira mozak najgorim šundom i kičom. Ovaj model ubrzo su preuzeli i ostali mediji kako bi podigli sopstveni rejting, prilagođavajući se stvarnosti umesto da je menjaju. Razočarani obrazovani mladi ljudi su nastavili da se iseljavaju iz zemlje, dok su mediokriteti i oportunisti brže bolje popunili redove vladajućih stranaka. Lopovi i kriminalci koji su činili stub Miloševićevog režima dočekani su raširenih ruku, umesto da su zauvek nestali sa scene. Lični interes političara mnogo je važniji od sudbine celog naroda, a pogotovo omladine koja je ponovo gurnuta na marginu. U takvim okolnostima održalo se shvatanje po kome je biti pošten jednako biti glup i nesposoban, a biti korumpiran u stvari znači biti snalažljiv i uspešan. Udarne vesti su da Čume kupuje fakultet, a da Karleuša doleće na proslavu poznatog časopisa u helikopteru MUP-a RS! Nemojte misliti da klinci u Srbiji ne primećuju takve stvari i o tome ne maštaju. U predugoj tranziciji stvorena je oštra podela na žrtve i pobednike, a osnovni cilj je uspeh na bilo koji način i po bilo koju cenu.

S druge strane, država nije učinila ništa da se stvori i afirmiše jedna nova generacija mladih, pametnih, ali pre svega poštenih građana koja će poslužiti kao uzor budućim generacijama. Takvih je sigurno bilo, ali su nepravedno potisnuti u stranu da bi napravili mesto laktarošima. Zašto se sada svi čude kada se klinci radije ugledaju na siledžije i lopove nego na njihove vršnjake koji dobijaju zlatne medalje iz fizike i matematike? U državi koja se štekuje za Petnicu ili Beogradsku filharmoniju, a otvara za Miladina Kovačevića to ništa nije čudno. Osnovna mana našeg društva jeste nedostatak pozitivnog primera i prostora da on dođe do izražaja. Ovo je praćeno konstantnom nebrigom vlasti za mlade koji su, bez interesovanja i obaveza, prepušteni ulici dok im roditelji spavaju ispred propalih fabrika. Veliki srpskih intelektualac Slobodan Jovanović piše u sećanjima na svog oca Vladimira: „Ne samo da me nije tukao, nego me nije nikada ni kažnjavao. Vladimir je uticao na mene svojim primerom. On ne samo da nije imao nikakvih sablažnjivih poroka, nego je još pazio da se pred svojom decom nikada ne ogreši o pristojnost.”

član grupe „Beogradski sindikat“