Vene su još otvorene

Ugasio se najjači glas Latinske Amerike. Argentina je proglasila trodnevnu žalost, zastave su spuštene na pola koplja, a pepeo spaljenog tela Mersedes Sose biće, kako je želela, rasut po rodnom Tukumanu, dvanaestomilionskom Buenos Ajresu, Ognjenoj zemlji, Salti, Huhuju, tropskom Misionesu… Ima ga dosta, jer je „Negra” (74) svojom gromadnom figurom i revolucionarnim glasom za svog života vatreno (poređena je sa Dženis Džoplin i Mahalijom Džekson) širila duh slobode po celoj planeti, uvek nadjačavala diktature, mučenja, represije – i ostala crvena do kraja, posvećeni član prokazane komunističke partije.

 Nijedna druga ličnost ne bi uspela da natera individualističku i elitističku naciju kakva je Argentina da kolektivno boluje. Umrla je najbolja na svetu, rekao je Dijego Maradona. Iako davno razveden, legendarni fudbaler sa suprugom i kćerkom došao je na Negrin odar. Negra je svojim elitnim glasom postigla da je slušaju čak i oni Argentinci koji sebe smatraju višom aristokratskom klasom. Ministar kulture Brazila, predsednica Čilea, predsednik Urugvaja, prvi čovek Paragvaja Fernando Lugo, Kristina Kiršner, čelnica Argentine… utrkuju se da je proglase besmrtnom. A pevala je za sasvim drugačiju publiku, ugnjetavane i izmučene.

Vašington mora na dopunsku nastavu

Teško da među političarima iz Latinske Amerike (i drugde) ima još onih koji su ostali dosledni jednoj ideji od početka do kraja a da je nisu kompromitovali. Među umetnicima ima ih još, ali su zašli u godine.  

Urugvajac Eduardo Galeano (69) postao je bestseler pisac u Severnoj Americi kada je njegovu knjigu „Otvorene vene Latinske Amerike” venecuelanski predsednik Ugo Čaves levičarski teatralno poklonio Baraku Obami. Iako prvi američki crni predsednik sasvim sigurno nije stigao da nauči španski i da pročita Galeana, urugvajski „narodni tribun” (kako ga je pre neki dan nazvao madridski „Pais”) u stanju je da prepuni dvorane gde god se na zemaljskoj kugli zakaže susret sa njim. Susreti sa publikom odvijaju se po istom scenariju kao njegove knjige: fragmentarna proza bez žanrovskog klišea, spoj istorije i savremenih događaja, uz jak levičarski angažman, i puno humora.

I kako vam se čini nova politika administracije Baraka Obame prema Latinskoj Americi? – pitaju ga.

(/slika2)– Mora im se priznati da su namere dobre, ali nevolja je sa njihovim treningom. Amerikanci već vek i po fabrikuju diktature po Latinskoj Americi i sad ne razumeju govor demokratije. Potrebna je dopunska nastava. Ono što se dogodilo u Hondurasu (demokratski izabran predsednik je pravo iz postelje u pižami otpremljen avionom u Kostariku) pokazuje dokle se stiglo sa tom nastavom.

Galeano je poznat i po svojoj knjizi o fudbalu: Profesionalni fudbal je najvažnija industrija zabave na svetu, kaže, sport koji je najsličniji religiji, religiji za sve ateiste, ali moramo uvek imati na umu da je vrednost zbrkana sa cenom: beskrupulozno je što se ogromne količine evra plaćaju za igrače. Kad govori o svojoj kući, Galeano kaže da su u narod bačene eksplozivne bombe straha, kako ne bi na referendumu izglasali da svi zločinci iz vremena diktature moraju na sud.

Vene Latinske Amerike, kako tvrdi Galeano, i dalje su otvorene, a bogati postaju još bogatiji na račun svetske sirotinje.

Rumeni vek

Ovaj vek ipak neće biti crven, kako su do pre dvadesetak godina sanjali predvodnici latinoameričkog literarnog buma niti će, bar kad je reč o pogledima iz Južne Amerike, planeta moći da se pretvori u kompaktnu loptu liberalnog kapitalizma, ma kako to želeo da vidi jedan od razočaranih otpadnika magičnog realizma, Peruanac sa sedištem u Evropi, Mario Vargas Ljosa.

Zanimljiva polemika među mlađim piscima Latinske Amerike povela se povodom primedbe Vargasa Ljose (izrečene na promociji nove knjige, zbirke političkih eseja) da današnji umetnici na kontinentu misle da im je demokratija sama po sebi data i da nisu spremni da se javno angažuju i brane svoje ideje.

(/slika3)Odgovorili su mu mnogi pisci širom kontinenta. Njegov zemljak Santjago Ronkagliolo ne slaže se sa slavnim piscem, koji je poslednjih decenija prešao sa levice u desne vode: „Mnogo nas je koji pišemo o politici. Ali retki su autori koji na tako radikalan način brane jednu ideju, kao što to čini Vargas Ljosa, zalažući se bez ograda za liberalni kapitalizam. Ili, kako to čini kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes – dosledno i do poslednjeg daha braneći socijalizam.

– Dvadeseti vek pobrinuo se da ukaže na ograničenja obe opcije – dodaje Santjago Ronkagliolo. Generacija ovog pisca, novinara i dramaturga (1975), koji već godinama živi u Madridu, nije spremna da nosi zastavu kubanskog kastrizma jer je očigledno da na Kubi komunizam nije otvorio vrata ljudskim pravima i slobodama. Ali takođe su svesni da latinoameričke demokratije nisu doprinele da se ublaži strahovito stanje siromašnih masa.

Model intelektualca se drastično promenio, pa bolivijski pisac Edmundo Pas Soldan ukazuje kako je „Sve je teže dobiti svoje mesto na javnom trgu, onakvo mesto kakvo već imaju Karlos Fuentes pa i sam Vargas Ljosa”. Stvarnost je isfragmentisana, i mada postoje mnogi glasovi koji se izjašnjavaju o trenutnim događanjima, nema više takvog intelektualca koji bi se pretvorio u moralnu savest društva.

Nestala su čvrsta ubeđenja, nedodirljivi ideološki sistemi. Pas Soldan, koji dobar deo godine živi u SAD, predlaže da se „latinoamerički pisci ugledaju na Amerikance kao što su Filip Rot, jedina živa dobitnica Nobelove nagrade za književnost, Toni Morison, ili nedavno preminuli Džon Apdajk”.

– Nikad ih nećeš videti na televiziji, posle nekog velikog istorijskog događaja kao što je jedanaesti septembar. Oni vam neće preko ekrana uručiti svoju gotovu dijagnozu. Izjašnjavaju se nešto kasnije, u časopisima, akademskim publikacijama, ili u sopstvenim književnim delima. Znaju da će tako njihov glas imati težinu. Veliki medijski sistemi, sa druge strane, sa svojim žarom za trenutnom reakcijom izgubili su moć da predstave balansirani stav – zaključuje Soldan.

Od 21. veka, poručuju umni, a po buntu čuveni Latinosi, ne može se očekivati da potpuno pocrveni. Nek bude bar blago rumen. A to nije ona boja koju smo navikli da dobijamo iz Latinske Amerike.