Dremež nečiste savesti

Pitanju „šta da se radi” prethodi jednostavnije: u kakvom društvu živi stanovnik Srbije danas? Najjednostavniji odgovor je – u razorenom društvu i neuređenoj državi! Moglo bi se dodati: u opljačkanom, osiromašenom, ksenofobičnom društvu, zasićenom nasiljem i mržnjom. U društvu često bez minimalne doze mudrosti, poštenja i pristojnosti u javnim poslovima. U društvu iz kojeg mladi beže, a ovde ostaju bez perspektive, nesigurni i frustrirani. U društvu koje jedan autoritarni i totalitarni režim zamenjuje „divljim kapitalizmom“ latinoameričkog tipa.

Ponekad se taj stanovnik Srbije – retko i nakratko – probudi iz podaničkog dremeža u koji ga dovode materijalna beda i siromaštvo duha, korumpirani režimi i intelektualni proizvođači magle nazivane u javnosti sabornost i duhovnost. Političke elite, vojne, kulturne, ekonomske, crkvene, čine sve da tako bude i ostane. Uspavljuju ga, podilazeći mu da je deo „nebeskog naroda“, da je toliko vredan da mu čitav svet zavidi i kuje belosvetske zavere protiv njega. Čine sve da „tolerantno“ podnosi mizeriju svoje svakodnevice.

Svetla slobode na ovim prostorima pale se retko i traju veoma kratko. A kada se upale, ovde se kaže „zadive“, a zapravo začude svet! Poslednji talas nasilja, tog zakonitog čeda netolerancije, probudio je zakratko stanovnika Srbije iz blaženog dremeža. Torokanje političkih analitičara u svim vrstama medija o „huliganima“ pokazalo je sve osobine kratke pameti. Oni nešto oprezniji traže uzroke u događanjima u Srbiji u poslednje dve decenije. Kao da i jedni i drugi zaboravljaju da su ratovi obeležili istoriju Srbije u dvadesetom veku. Bogatstva u Srbiji početkom tog veka stvarana su ratnim profiterstvom i liferacijom kartonskih opanaka srpskim vojnicima. Ni u Drugom svetskom ratu, koji su obeležili okupacija i građanski rat, nije bilo bolje: zasute dostavama „uglednih građana“ okupatorske vlasti su ponekad morale da zatraže predah. A u najnovijem balkanskom ratu devedesetih godina, na svim zaraćenim stranama, stvaranje velikih bogatstava ratnih profitera pratila je pljačka i poslednje zagorele šerpe; sve u ime visoko postavljenih nacionalnih ciljeva. I intervali između ratova obilovali su nasiljem. Nije bilo ni jedne izborne kampanje između dva svetska rata bez ubijanja političkih suparnika. Komunisti su kao pobednici u Drugom ratu kažnjavali saradnike okupatora, ali su stradali i mnogi nevini ljudi. A tek nasilje prema partijskim drugovima koji su prethodno učeni da im je „Staljin ćaća“, a zatim odvođeni u koncentracione logore i sadistički mučeni!

Ni u postkomunističkom periodu takozvane tranzicije spirala nasilja nije smanjivana. Ubijeni su jedan bivši predsednik Srbije (I. Stambolić) i jedan aktuelni predsednik vlade (Z. Đinđić). A ostalim neprocesuiranim i nerasvetljenim ubistvima ni jedan državni organ se ozbiljno ne bavi. Političke koterije shvataju državu kao ratni plen, a neke od razložno osumnjičenih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti tretiraju kao nacionalne heroje. Zar se onda treba čuditi što jedna od tih koterija, koja se i sama u Skupštini povremeno pojavljuje kao da je krenula na maskenbal, nekog batinaša iz Srbije, za kojeg država plaća visoku odštetu, uvodi ponosno u skupštinske prostore! Zar se onda treba čuditi što jedno visokopozicionirano svešteno lice iz Srpske pravoslavne crkve trpa pedofiliju u vlastitim redovima „pod tepih“, a govori antihrišćanskim jezikom mržnje protiv onih koji jesu i imaju pravo da budu drukčiji.

E pa, nisu nikakvi huligani palili ambasade, palili bogomolje, uništavali ulice Beograda, a u najnovijoj eskalaciji nasilja i ubijali strance kojima se kao turistička atrakcija nudi zadah minhenske pivnice iz tridesetih godina prošlog veka. Radili su to, pod firmom navijača, sistematski pripremani državni odredi nasilja i smrti! Nikakvo paljenje sveća niti preimenovanje ulice u najpoznatijoj banji u Srbiji ne može iskoreniti nasilje i netoleranciju, zataškati odgovornost i umiriti nečistu savest.

Rečeno bez uvijanja, danas u balkanskim društvima, pa i u Srbiji, ne postoje ozbiljne pretpostavke za iskorenjivanje netolerancije, nasilja i mržnje. Kad stanovnik Srbije osvoji umetnost uspravnog hoda i postane samosvesni građanin koji između dva zla neće izabrati manje, nego će odbiti oba zla i izabrati dobro, otvoriće se i nada da nasilje i netolerancija više ne budu deo svakodnevice.

Sociolog