„Alabama song"

Čini mi se da sam konačno shvatio odakle potiče ono sredovečno kukanje da vreme leti. Čista psihologija. Mladost je kratka, ali ima dobru moć zapažanja i još bolje pamćenje. Kad smo mladi obraćamo pažnju na život. Kada dođu godine koje dođu kada mladost ode, život se pretvori u zamrljani film sa nepovezanim scenama i glumcima koji ne znaju s koje strane da uđu na binu.

Promene se navike i sklonosti, promene se ambicije. Promene se i prijateljstva, ne znam tačno kako, ali se promene. Počnu poslovni problemi, pa bračni problemi, pa zdravstveni problemi, pa uopšte problemi, bezizvorni i bezimeni, koji se svi na kraju (ili, bolje rečeno, pred kraj) podvedu pod rubriku „godine“.

Ja se sećam momenta kad se moj film zamrljao. Glavnu ulogu u toj poslednjoj sceni igrao je Majkl, Italijan iz Bruklina.

Majkl je danas rukovodilac istraživanja obveznica u jednoj velikoj investicionoj firmi. Oženjen je, ima dva sina i kuću na Long Ajlendu. Magistrirao je primenjenu matematiku i posle toga, uz rad, dobio vrlo cenjenu Povelju Finansijskog Analitičara (CFA). Proveo je celu karijeru, sada duboko u drugoj deceniji, u istoj firmi, šta je relativna retkost u Vol Stritu. Čest je gost na CNBC-u, kablovskom kanalu posvećenom Vol Stritu, gde komentariše stanje na tržištu obveznica.

Međutim, pre nego što je bio sve to, bio je klinac od dvadeset i nešto godina. Živeo je sa devojkom, Deniz (sa naglaskom na „i“), u suterenu, deset minuta brodom od finansijske četvrti. Upoznali smo se na poslu. Voleo je košarku i Dorse. Svaku nepriliku na poslu komentarisao je refrenom, Show Me The Way To The Next Whiskey Bar. Pokaži mi gde je najbliža kafana.

Jednom, uz kafu, zagrli mene Majkl onako kako se samo drugovi grle, pogotovo kad imaju nešto važno na umu, pa mi reče: dao sam joj prsten. Kome, novoj sekretarici? Dao sam joj prsten, opet će on, ignorišući me, pao sam na kolena i da joj prsten. Kamenčina ima pola karata. Čoveče, rasplakala se, rekao mi je. Je l zato što ne može da nađe nikog boljeg? Ma šalim se. Čestitam, da ste mi vi živi i zdravi. Izljubismo se ko' pijani.

Par meseci kasnije, eto pozivnice, sa dva ugravirana goluba, „Gospodin i gospođa taj-i-taj zahtevaju privilegiju vašeg prisustva, itd, itd.“ I ispod toga, ispisano rukom: tad-i-tad, idemo na momačko veče, ti, ja, i moja braća. Potpis, Majkl.

Ah, da. Majkl ima dva brata, jednog starijeg, drugog mlađeg.

Prvo smo išli na večeru, u steak-house (moglo bi se reći, uz veliku dozu pesničke slobode, „na roštilj“). Naravno, kao prave muškarčine. Goveđe šnicle od pola kila. Ja volim šnicle onako rozikaste u sredini. Majkl, međutim, voli šnicle krvave. Da još uvek mole za milost, kako reče. Zato je on drug rukovodilac, a ja pion. A možda to i nema veze jedno s drugim. Ko zna.

Tada još nisam lupao glavu o toj zloj američkoj izmišljotini, holesterolu. Jer tad, tad sam bio mlad. Ali sam već bio dovoljno amerikanizovan da ne pijem dok vozim. A vozio sam budućeg mladoženju u mom Folksvagenu, i pio sokiće celu noć.

Gde ćemo posle večere? Kako gde, pa na piće. Show Me The Way To The Next Whiskey Bar, dernja se iz petnih žila budući rukovodilac istraživanja obveznica u velikoj investicionoj firmi, a rahmetli Džim se prevrće u grobu.

Znamo konobara po imenu, što je neverovatno bitan kul-faktor, ali se on, glupak, ne seća šta je „uobičajeno“. Kladim se da ne zna ni šta znači „nameštaj“.

Prva tura, viski za sve. A ja ću sok od – šta imaš? Šargarepu? Kelerabu? Ne? Dobro, onda ću pomorandžu. Đavo da nosi ove italijančiće, mislim u sebi. Zatvorim oči, i eto mene opet u onoj kafani u Džordža Vašingtona, Vidin Kapija se zvala. Ali gle čuda! S druge strane belog zamrljanog stolnjaka, na mestu onih koji su tu oduvek pripadali, sedi budući rukovodilac istraživanje obveznica u velikoj investicionoj firmi, i blago mi se smeška. „Pobrkao si lončiće“, kaže, „Taj iz Vidin Kapije je davno, davno umro.“

Gde ćemo posle pića? Kako gde, pa je l' ovo momačko veče ili nije, idemo u strip-klub. Ako već prelaziš na dijetu, možeš bar da gledaš u jelovnik, hehehe.

Taj strip-klub je bio negde bogu iza leđa na Long Ajlendu. Meni se išlo kući. Film je počeo da se zamrljava.

Bilo je jezivo dosadno. Posle osme ili devete ture braća su se posvađala oko bog-te-pita čega, i posvetili sledećih par sati mlataranju rukama i psovanju na italijanskom. Meni se spavalo i sok od kelerabe mi je curio iz ušiju. Na bini su bile dve vremešne dame u bikinijima. Iza njih je džinovski TV ekran prikazivao boks-meč. Publika je očigledno bila mnogo više zainteresovana za boks nego za seks.

Dalek je put od Long Ajlenda do Nju Džersija. Majkl je spavao kao beba, čak je i mrmljao nešto u snu, sigurno u vezi sa dijetama i jelovnicima. Ja sam slušao radio. Kinezi su čistili ulice u kineskoj četvrti. (Je l' ste čuli šta su Kinezi noćas radili na Menhetnu?...) Osim njih, u gradu koji nikad ne spava, nije bilo žive duše. Kad smo izašli iz tunela na drugoj strani reke, mutna jutarnja svetlost se probijala kroz gradski smog.

Očekivao sam da vidim Majklovu buduću gospođu na pragu, u F-položaju sa papilotnama u kosi. Ali i Hoboken, gde su mladi ljubavnici živeli u grehu, je duboko spavao.

Na rastanku, Majkl me je, kao u sceni iz „Kuma“, poljubio u obraz. Nisam siguran da je bio sasvim budan.

Pre par godina, eto njega na TV-u. Ekonomski mehur prezaduživanja je posledica nedostatka odgovarajuće zakonske regulative. Bla, bla, bla. Ko o čemu, baba o uštipcima.

Pozvao sam ga da nam prođe par minuta u ćaskanju. To što ti lupetaš na TV-u, sve je to koješta, kažem ja njemu, ništa ja to tebi ne verujem. Sve je to vatikanska zavera, s vama Italijanima na čelu. Ma naravno da je koješta, on će veselo, ali ona voditeljka je dobra ženska, a? Ako sam već na dijeti, mogu bar da gledam u jelovnik, hehehe. Nego, kad ćemo na piće? Kao u stara vremena. Čoveče, leti vreme... Pozdravi bolju polovinu. I ti. Klinci? Rastu. Ciao.

Da, leti vreme, đavo da ga nosi. Nedavno je Majkl operisan od raka na prostati. Mlad je on za to, ali, eto, dešava se. Prognoza je, u glavnom, dobra.

Show Me The Way To The Next Whiskey Bar...