Epidemija nezadovoljstva

Poznanici koji su kupili majice s natpisom „Život je lep”, još nisu u njima izašli napolje. Ustežu se jer slute da bi takva poruka možda razjarila prolaznike koji bi je doživeli kao „hvalisanje neprimereno trenutku” i „još jednu propagandnu laž”.

Ne bodu oči gotovo nigde, međutim, kad šetaju u odeći na kojoj su izrazi nezadovoljstva postojećim opštim stanjem. Kao da su izašle iz mode preporuke poput čuvene „Ne brini, budi srećan”.

Svet kao da je zahvaćen epidemijom neraspoloženja. Mi smo zajednica nacija rasplamsanih gnevova – iz Čikaga konstatuje Kerolajn Mejs, popularna istraživačica savremenih duhovnih kretanja.

Potvrde takvom zapažanju stižu učestalo, ovih dana, s raznih strana. Šire se protesti ojađenih svakojakim zlostavljanjem normalnosti – korupcijom, ratovima, finansijskim špekulacijama, potiskivanjem građanskih sloboda, uličnim nasiljem, otpuštanjima s posla, smanjivanjem prihoda, bankrotstvima, političkim pristrasnostima, slabljenjem socijalne potpore, poskupljivanjem obrazovanja, nedostupnošću odgovarajuće zdravstvene nege, klimatskim lomovima, birokratskim odnarođavanjima, nagrađivanjima direktora i kad im firme propadaju…

Gotovo da nema grada bez demonstracija, kakve su nedavno održane i u Beogradu protiv nasilnika čija je žrtva bio gost iz Francuske. U Istanbulu se burno negodovalo protiv kursa MMF, u Briselu protiv poljoprivrednih mera EU, u Sakramentu (glavnom gradu Kalifornije) protiv povišene školarine studentima, u Johanesburgu protiv štrajkbrehera, kao i ranije u Teheranu zbog sumnji u regularnost izbora…

Protesti su postali obeležja gradova, poput solitera. Ako nemaju i nereda, nešto s njima nije u redu.

Nalazimo se usred stanja krajnjeg haosa i srdžbe bez ijednog tako jakog suprotnog osećanja kao što su nada i optimizam – tvrdi pomenuta autorka. Dodeljivanje Nobelove nagrade za mir Baraku Obami osporava joj nalaz, jer je upravo izbor prvog crnca za šefa Bele kuće oživeo i nade i optimizam.

Njena analiza ide, međutim, mimo „obamanije”. Ukazuje da su Amerikanci danas ljutiti „na način na koji nikad nisu bivali”, zbog dugotrajnog „pomanjkanja karaktera” funkcionera, koji su „više služili interesima korporacija nego domovini”. Pa da sada „više verujemo da nas političari i bankari lažu nego što govore istinu” i da je „život u Americi, kao i u drugim delovima sveta, više apsurdan nego siguran”.

Preterivanje? Pre nego što se izrekne „da”, valja razmisliti o okolnosti da je sadašnja finansijska kriza proizišla iz zastranjivanja „kreatora sistema” po kojima se ne sme dozvoliti da „suviše veliki” propadnu pa da teret izbavljenja posrnulih giganata pada na leđa „dovoljno malih da mogu da plate za greške velikih”. To jest – da „rupe” u rasuđivanju donosilaca političkih i ekonomskih odluka svojim novcem popuni masa poreskih obveznika.

Teško je time oštećena srednja klasa iz čijih džepova astronomske svote odlaze za pomoć šačici posrnulih finansijskih giganata – kaže Elizabet Voren, šefica kongresnog organa koji nadzire kako se troši 700 milijardi dolara koje su iz deficitarnog budžeta SAD ubrizgane za izbavljenje „suviše velikih”. Posledice nisu samo ekonomske, dodaje, jer od srednje klase zavisi i politička stabilnost. „Nešto od Amerike kakvu znamo, sada počinje da izdiše i to me plaši” – upozorila je u intervjuu televiziji Em-Es-En-Bi-Si.

Kako da ne budemo ljuti kad vidimo šta se dešava i šta nas čeka – pričaju mladi Amerikanci, kao i njihovi vršnjaci u drugim zemljama gde će sadašnji talas zaduživanja preplaviti i nastupajuća pokolenja. Ugroženo je „neotuđivo pravo na postizanje sreće” iz američke Deklaracije nezavisnosti, a trudi se da ga okrepi – francuski predsednik Nikola Sarkozi. Osnovao je međunarodnu komisiju s tim ciljem, a ona je, na čelu sa nobelovcima Džozefom Stiglicom i Amartijom Senom, sugerisala da je raja opravdano nezadovoljna. Jer – živi lošije nego što to prikazuju zvanične računovođe, posvećenih uglavnom merenju bruto nacionalnog dohotka, pri čemu zanemaruju vitalne pokazatelje kao što su socijalna cena nezaposlenosti i zdravstvene posledice zagađivanja okoline…

Iskustvo nudi i druge primere odudaranja službenih cifara od složene realnosti. U rast bruto nacionalnog proizvoda uračunava se, tako, povećanje proizvodnje i prodaje neke mašine, a ne uzima se u obzir da je to dobrim delom rezultat – bržeg kvarenja aparata, čime se vanredno povećavaju izdaci potrošača i smanjuje njihov životni standard.

Svet mora da se oslobodi kulta brojki i kulta da je tržište uvek u pravu, koji su doveli do krize i nezadovoljstva građana – poručio je Sarkozi na nedavnom samitu Grupe 20. Jer, i masovni gnev bi mogao da postane – kult…