Špijun u Vašingtonu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, oktobra – Na pitanje čega to Vašington danas ima više nego ijedan drugi grad na planeti, odgovor glasi – špijuna. Amerika je najmoćnija zemlja sveta, pa svi bi da saznaju ponešto od njenih tajni, ali i da otkriju koliko Amerika zna šta oni znaju o njoj. A uostalom, 16 ovdašnjih špijunskih agencija zapošljava oko 200.000 ljudi i troši čak 75 milijardi dolara.

Špijunaža je, po jednoj definiciji „drugi najstariji zanat na svetu, podjednako častan kao i onaj prvi”, ali da li je i danas, kao što je to bilo donedavno, dok je trajalo hladnoratovskao nadmetanje” slobodnog sveta i „komunizma”, važno postojanje profesionalaca koji u tuđa posla zaviruju zbog ega, zbog para, zato što su ucenjeni, zbog patriotizma, ili zato što im je to jednostavno – posao?

Odgovor sam potražio u jedinstvenoj ustanovi ove vrste, koja se nalazi gotovo u samom centru Vašingtona, nekoliko blokova od Kongresa i Bele kuće, na uglu između Ef i Osme ulice.

Tu negde počinje onaj stariji, modernom još neustukli deo američkog glavnog grada. Na zdanju od crvene cigle, tamo je velika neonska firma: Spy Museum, Muzej špijunaže.

To, naravno, ne znači da je špijunaža kao zanat (neki kažu i umetnost) već u muzeju, vladarima su oduvek bili potrebni špijuni i uvek će biti, već je ovo mesto koje ima ambiciju da na videlo iznese „tajne tajne istorije”.

Za to treba izbrojati 18 dolara i, zajedno povećim brojem ljudi koje to takođe zanima, provesti izvesno vreme u galerijama koje se na četiri sprata nižu jedna za drugom, i pogledati impresivnu zbirku eksponata koji svedoče ne samo kako je špijunaža uticala na istoriju (i istorija na špijunažu), nego su i ilustracija svakodnevice, ne baš glamurozne, tajnih agenata, njihovih pomagača i njihovih alata: tajnih kamera, magnetofona i mikrofona, koji danas, u eri mobilnih telefona koji mogu da budu i savršena špijunska pomagala, izgledaju pomalo smešno. Predajnik u cipeli, mikrofon u dugmetu, kamera u upaljaču, sve to je nekad bilo savršenstvo tehnologije, a danas izgleda kao nešto što je nepotrebno smišljala dokona mašta.

Recimo, cilindar zaobljenih vrhova u kojem je alat za bekstvo, a koji se sakriva u zadnji otvor tela gde ne može da bude pronađen tokom pretresa, namenjen agentima CIA na početku Hladnog rata, nevidljivo mastilo, pištolj u luli za duvan, šifarnik na dnu pepeljare... Ima svega, ali i mnogo toga što pokazuje da je špijuniranje bilo opasna, ali istovremeno, bar za većinu, nimalo romantična rabota.

Pa ipak, zbog svoje prirode, privlači veliku radoznalost: Muzej špijunaže je jedan od najpopularnijih u Vašingtonu i za sedam godina postojanja posetilo ga je pet miliona ljudi.

Pri tom, nije reč samo o eksponatima. Muzej ima i „dopunski program”: takođe za cenu ulaznice možete oko dva sata biti u ulozi istinskog špijuna, sa zadatkom da na vašingtonskim ulicama pronađete sakriveni nuklearni upaljač (ili nešto slično) i spasete svet.

Meni je, međutim, najzanimljiviji u ovom muzeu bio njegov živi eksponat, koji je dostupan samo na zahtev posetioca koji takođe prikuplja informacije, ne doduše tajne. Njegov direktor.

Piter Ernst svakako ima sve kvalifikacije da bude na čelu ovakve ustanove: 36-godišnji staž u CIA, od toga 20 u tajnim operacijama, iskustvo sa Bliskog istoka i na sovjetskom i na istočnoevropskom terenu. Bio je onda šef CIA za odnose sa Senatom, a na kraju karijere odlikovan je Medaljom za izvanredna postignuća koju danas drži na svom radnom stolu.

Pitao sam ga prvo, zašto je postao špijun?

– Rad za državu imao sam već u genima, pošto mi je otac bio diplomata. CIA me je pozvala posle studija, na preporuku moje verenice, koja je već bila tamo zaposlena. Treba imati u vidu da je to bilo krajem pedesetih, kada je velika briga bila rastuća sovjetska vojna moć i širenje komunizma, pa mi je njihova ponuda bila primamljiva. Završilo se tako što sam tamo ostao do penzionisanja.

Želo sam onda da čujem – da li se ikad osećao kao OO7?

– Filmovi su zabava, sve mora da se dogodi za sat i po. Kao operativac imao sam epizode i incidente kada mi je život bio ugrožen, neke od mojih kolega su i poginule na zadatku, ali to nije bilo iz dana u dan.

Ko je danas neprijatelj?

– Svako ko je pretnja nacionalnoj bezbednosti. Svrha obaveštajnog rada je da tu pretnju blagovremeno otkrije, bilo da je reč o atomskom oružju, pokušaju da se sabotira finansijski sistem, ili planovima terorista.

Ne živimo li u društvu „Velikog brata”, gde je država najveći špijun, koji špijunira sve, a naročito svoje građane?

– Koncept velikog brata podrazumeva pre svega nadzor. Mi zaista imamo sveprisutne kamere, ali ako imamo vladu koja je odgovorna Kongresu, onda je situacija umnogome drugačija nego kad imate totalitaran režim, bez demokratske kontrole. Uzgred, reakcije na nadzor su kao klatno – u vremenima krize ili nekih pretnji, javnost to podržava. Kad toga nema, ono ide na drugu stranu.

Nije li glavni špijun danas u stvari čovek koji bez mnogo glamura, pročešljava javne izvore i sastavlja slagalicu o namerama protivnika?

– Tokom Hladnog rata 80 odsto našeg vremena trošeno je da dođemo do 20 odsto tajni. Danas je 80 odsto onoga što želimo da znamo na raspolaganju u novinama, na Internetu, u bazama podataka. Ali ljudski faktor je i dalje ključan – ako su planovi možda na papiru, namere su u glavama, a do toga mogu da dođu samo špijuni.

Da li Vam je za ovaj posao trebalo odobrenje bivšeg poslodavca.?

– Ne, to nije bilo neophodno, premda, kao i sve kolege, imam obavezu da, ako pišem nešto ozbiljno o onome što znam, to pre objavljivanja njima stavim na uvid.

Iz Muzeja špijunaže sam otišao prosvećen, ali i ubeđen da mi je isuviše kasno da menjam karijeru.