Ispravna misija

„Monsters of Folk” su „Crosby, Stills, Nash & Young” za 21. vek: rokerska skupina sastavljena od afirmisanih muzičara, sa zavidnom individualnom karijerom. Konor Oberst, Džim Džems, M. Vord i Majk Mogis su se udružili oko ovog projekta. Svako od njih ima uspešnu i zanimljivu karijeru. Povezalo ih je, čini se, uverenje da i na ovaj način mogu da doprinesu afirmaciji folk pesme kao ultimativne rok forme našeg vremena.

Njihov istoimeni, debitantski album pokazuje da su temelji saradnje dobro postavljeni. Na to ukazuje odsustvo narcizama i egoistične prepotentnosti. Tzv. „super grupe” u istoriji roka – „Monsters of Folk” najviše na to liče – nisu se pokazale kao dobar način delovanja. Muzika je gubila utakmicu sa taštinom i samozaljubljenošću. Ovog puta, reklo bi se, stvari drugačije stoje. Oberst, Džems, Vord i Mogis su svoj ego ostavili ispred studija u kojem su snimali. Sa njima je ušla jedino ljubav prema muzici i uverenje u ispravnost misije koju su preduzeli.

Svaki od umešanih likova doneo je najbolje sastojke na ovu muzičku trpezu. M. Vord je isporučio delikatne vibracije koje su krasile muziku rok trubadura sa Zapadne obale, Džim Džems je doneo južnjačke muzičke začine, Oberst neodilanovsku osećajnost, a Mogis muzičku virtuoznost i studijsku umešnost.

Album počinje numerom „Dear God (Sincerely M.O.F.)”, koja je svojevrsni pastiš soul pesama koje su izlazile pod etiketom „Tamla Motown”. Džim Džems, Konor Oberst i M. Vord su ovde u ulozi velikih „Motown” pevača – Smokija Robinsona, Edija Kendriksa i Livaja Stabsa, recimo.

Stih: „Ne kupuj ništa od čoveka koji se zove Istina” iz pesme „Man Named Truth” upućuje na glavni kvalitet albuma „Monsters of Folk”. Slušateljstvu se potura lažan put pod noge, umesto istine i grube svakodnevice nudi se izmišljena folk stvarnost. Zajedničko, višeglasno pevanje je dobro znan put ka posebnoj vrsti ekstaze. Gospoda okupljena oko ovog projekta to znaju i svojski se trude da pronađeno ushićenje prenesu i na publiku.

Tamo gde „slušači” stižu nošeni čudesnim glasom Džima Džemsa, koji je kao helijum lak i ima ugrađeni eho, u pesmama „The Right Place” i „His Master`s Voice” na primer, retko se dolazi. Slično ponudu ima i M. Vord. Njegova interpretacija pesme „The Sandman, the Brakeman and Me” je neuhvatljiva kao san, nestvarna kao fatamorgana. Konor Oberst, kao novi Bob Dilan, koji za razliku od pravog, ne dolazi iz prošlosti već iz budućnosti, nosi punu torbu priča o čoveku i životu, ljubavi i smrti. Numere „Temazcal” i „Say Please”, u kojima je on u glavnoj ulozi, primerci su posebne vrste „magijskog nerealizma”, kako bi rekao Ti Boun Barnet.

Album „Monsters of Folk” bi mogao da ima podnaslov sličan onom koji nosi film „Vatrene ulice” Voltera Hila. Tamo je pisalo „Rokenrol bajka”, ovde bi fino stajalo „Folk bajka”. Čini se da se o tome radi na ovoj ploči.