Satirom do smeha i istine

„Đavolja varoš”, urbana, satirično-crna komedija o stanju nacije što čeka u predvorju Evropske unije i „uživa” u blagodetima takozvanih demokratskih promena, već se pokazala kao univerzalno prihvatljiva i naročito primamljiva zapadnjačkoj publici, sa kojom je susret već imala na nekoliko značajnih svetskih filmskih festivala.

Sasvim je moguće da su ovakvi gledaoci u „Đavoljoj varoši” prepoznali i izvesnu sličnost sa Tarantinovim „Petparačkim pričama” i to ne samo zbog mozaičke strukture filma, već i zbog samih filmskih likova. Ni za jednog od njih, ni u „Đavoljoj varoši”, ne se može reći da je pozitivan. Naprotiv. No, gledalac se za njih ipak vezuje. Najviše zbog toga što je prvi utisak o njima varljiv, što je svaki od njih drugačiji od prve slike koju smo o njima prvobitno stekli.

U osnovi, Paskaljevićevi junaci su likovi koji na tragikomičan način odražavaju našu realnost. Devojčica koja želi da igra tenis, ali nema za to novca, majka intelektualka koja sprema po kućama novopečenih bogatašica, da bi ćerki omogućila lep život, biznismen povratnik iz inostranstva koji ne može da se navikne na čudan način poslovanja u svojoj zemlji, tajkunska deca, „sponzoruše”, nervozni taksisti koji se u sve razumeju i kojima su svi drugi za sve u životu krivi, tajkuni koji misle da mogu sve…

Rečju – galerija čudaka, sumnjivog morala, koji veruju da žive normalno i čine dobro. Svi su oni zaista tu – oko nas, u našem komšiluku, samo je pitanje želimo li ili ne da to priznamo i jasno prepoznamo. Paskaljević ne da da zatvaramo oči i bežimo od istine. U tom smislu, njegov film je nemilosrdan. Uz to i veoma angažovan, sociološki analitičan, sa stanovišta estetike – moderan i svež.

Radnja „Đavolje varoši” smeštena je u jedan jedini dan tokom kojeg se sudbine junaka ukrštaju i neočekivano povezuju, kroz niz fragmenata uz pomoć kojih Paskaljević slika fresku današnjeg Beograda. Pogled na nju (fresku) brutalno je direktan. Takav je i autorov jezik – eksplicitan. Mane ovog filma pronalaze se pre svega u preraspisanom scenariju. Da su pojedini fragmenti priče sažetiji i da se Paskaljević lišio ponekog iz (pre)velike galerije likova, film bi bio kompaktniji i još bolji. Ritam filma je dobar, a veoma je hrabra, i ispostavilo se i veoma mudra i ispravna, Paskaljevićeva odluka da „Đavolja varoš” bude film bez muzike. Rezonantan ton celom filmu jedino daje jezivi i neartikulisani zvuk na usnoj harmonici, koji se povremeno ponavlja još od najavne špice. 

Autor je odabrao i vrstan glumački ansambl. Izvanredan je Vlastimir Velisavljević u ulozi penzionisanog ginekologa što čežnjivo želi da se još jednom sretne sa objektom svoje profesije. Lena Bogdanović i Marta Bereš, kao skupe prostitutke koje prežive orgije i atentat na tajkunovoj jahti, snažni su motori drame u ovom filmu. Lazar Ristovski kao pomahnitali taksista je bravurozan, a veliki je i doprinos Danice Ristovski u delikatno odigranoj ulozi izgubljene sredovečne žene što beži od stvarnosti.

Goran Jevtić kao Filomen značajno je obojio film originalno tumačeći lik promašenog reditelja – ovisnika o narkoticima. Scena u kojoj pokušava da od oca na samrti izmami novac za snimanje filma – u kojem bi Srbe predstavio kao potpune ludake kako bi se umilio Zapadu, usput mu svirajući muzičku numeru iz budućeg filma – genijalna je. Satirična definicija savremenog srpskog filma koja mami na sladak smeh.

U velikom ansamblu kao obećavajuće filmske snage pokazale su se glumice Jana Milić, Andrea Erdelj, Marija Zeljković, Mina Čolić i mladi Uroš Jovčić u ulozi bogataškog sinčića...

Ono što film „Đavolja varoš” čini privlačnim i vrednim, bez sumnje je izvrsna, kristalno čista i precizno ukadrirana fotografija, iza koje potpisom stoji iskusni snimatelj Milan Spasić Papi. Njegov je doprinos što je u „Đavoljoj varoši” pojačano osećanje slike društva pod mikroskopom. Montaža dinamično prati akciju i čini film žestokim u svih 82 minuta. Kako u ovaj film nije uloženo previše sredstava, mnogo toga je palo na teret i Vladimiru Paskaljeviću koji je, osim scenarista i reditelj, bio i montažer filma, uz podršku Petra Putnikovića. Čestitke za uspešan debitantski film valja uputiti i producentu-debitantu – Milanu Tomiću, a za kompletan utisak o filmu i scenografu Kirilu Spasevskom i kostimografkinji Ivani Guteši...