Irsko „da" donosi nadu
Završnim koracima ka ratifikaciji Lisabonskog sporazuma, Evropska unija je napravila presudan korak ka svojoj daljoj institucionalnoj konsolidaciji. Drugog oktobra 2,3 miliona irskih birača pomoglo je da se donese odluka o budućnosti evropskih institucionalnih reformi – ali i o budućnosti gotovo 500 miliona građana EU. Irski birači su već jednom odbacili Lisabonski ugovor, na referendumu u junu 2008. Sada su po drugi put odlučivali o istom pitanju. Uvidevši koliko je EU pomogla Irskoj da podnese svetsku finansijsku krizu, birači su odlučili da kažu „da” daljim evropskim reformama.
Setimo se kako je sve počelo. U decembru 2001. EU je na samitu Evropskog saveta u Lakenu u Belgiji donela odluku da pokrene proces koji će stvoriti nacrt evropskog ustava. Namera je bila da se svi raniji evropski ugovori stave pod jednu kapu, ali, što je još važnije, da se institucije EU pripreme za efikasno funkcionisanje posle proširenja na još deset zemalja. U više od 50 godina postojanja, EU je napredovala kroz stalno institucionalno produbljivanje i proširenje. Ta dva procesa su u istoriji EU nerazdvojiva.
Posle dužeg procesa javne rasprave i konsultacija Evropska konvencija je u julu 2003. proizvela ugovor o uspostavljanju Ustava. Evropski lideri su svečano potpisali dokument u Rimu u oktobru 2004, nadajući se da će dovesti u red komplikovani način odlučivanja u EU, posebno posle proširenja sa 15 na 27 članica u januaru 2004.
Francuski i holandski birači, zbog razloga koji su povezani sa domaćom politikom i unutrašnjim strahovima, naglo su zaustavili taj poduhvat na dva referenduma 2005. I tako je u decembru 2007, posle perioda institucionalnog razmatranja kako prevazići status kvo, iz pepela propalog ustava nikao Lisabonski ugovor – dokument koji je bio kraći, izmenjen (izbačeni su delovi na koje je bilo najžešćih primedbi) i sve u svemu prihvatljiviji i manje nadnacionalan. Njegov uspeh je presudan za dalje produbljivanje institucija EU.
Unija je danas pri kraju ovog krivudavog osmogodišnjeg puta ka ustavnim reformama. Naravno, još nije „na sigurnom”, jer predsednik Češke treba da ratifikuje pozitivno izjašnjavanje svog parlamenta o Lisabonskom ugovoru. EU je u poslednje vreme na teškom ispitu – suočena sa globalnom finansijskom i ekonomskom krizom, ostalim bezbednosnim, klimatskim i energetskim izazovima, izborima za Evropski parlament u junu, komplikovanim reizborom za Evropsku komisiju, a povrh svega borbom za novu institucionalnu konstrukciju. Ne samo da je pokazala elastičnost nego istovremeno se upustila u novi krug proširenja i kreiranje susedske politike prema zemljama na svom istočnom obodu. U stvari, proširenje je bilo pokretačka sila postojanja EU. Snaga privlačnosti EU kao političkog, društvenog i ekonomskog modela i dalje je veoma jaka.
Puno je zemalja koje čekaju pridruživanje. Za sada su Hrvatska, Makedonija i Turska zvanični kandidati. Crna Gora i Albanija su tokom poslednjih 12 meseci podneli kandidaturu. Srbija će isto učiniti najverovatnije do kraja godine, a Bosna i Hercegovina možda sledeće godine. Zanimljivo je da je svetska kriza navela Island da podnese kandidaturu, a priča se da Norveška, posle reizbora Stoltenbergove vlade, možda ponovo razmišlja o pridruživanju.
Ono što je počelo kao mirovni projekat posle Drugog svetskog rata, okupljanje evropskih zemalja, izrazito političko, a ipak zasnovano na ekonomskim razlozima, i dalje ima snažnu magnetsku moć. Transatlantsko partnerstvo bilo je suštinski element ovog uspeha. Uloga SAD u bezbednosti Evrope omogućila je cvetanje Evropske zajednice, a potom i Unije. U postkonfliktnom regionu Balkana, ili zapravo bivše Jugoslavije, ovi zajednički napori EU i SAD bili su suštinski za ostvarivanje mira i jačanje stabilnosti. EU je strateški prioritet svih pomenutih zemalja, a opet, presudna je podrška Sjedinjenih Država tom procesu integracije.
Visoka delegacija EU i američkih zvaničnika, predvođena Karlom Biltom, šefom švedske diplomatije, koji trenutno predsedava EU, i Džejmsom Stajnbergom, zamenikom sekretara Stejt departmenta, došla je u petak u Sarajevo da pokuša da pomogne BiH u evropskim integracijama. Pored toga, BiH je upravo prošle sedmice aplicirala za akcioni plan za članstvo koji vodi u NATO. Ovde EU i NATO zajednički obezbeđuju suštinski politički, ekonomski i bezbednosni okvir za demokratske aspiracije mladih balkanskih zemalja. I baš kao što su učinili za osnivačke članice posle 1945, ovi procesi će stvoriti buduću strukturnu potporu miru i stabilnosti na Balkanu. Ne postoji magični štapić koji će doneti promenu, već samo dugotrajan i naporan rad na stvaranju stabilne i demokratske političke kulture.
Evropska meka moć je živa i aktivna. Posle perioda okupiranosti samom sobom i samorefleksijom tokom koje je doživela snažnu epizodu umora od proširenja i nevoljnost da razmotri moguće nove članice, EU posle irskog „da” može da se vrati onome što radi najbolje – proširenju dok u isto vreme prilagođava svoje institucije globalnim izazovima s kojima je suočena.
Izvršni direktor Balkanskog fonda za demokratiju i beogradske kancelarije nemačkog Maršalovog fonda