PRIJATELjI I INTERESI

„Bosna i Hercegovina nije održiva zemlja”, jasno je i glasno svoju poziciju krajem prošle nedelje obznanio premijer Republike Srpske Milorad Dodik reagujući na sastanak pod pokroviteljstvom EU i SAD na kome je pokrenuto pitanje ustavnih promena. Takav njegov stav nije bio iznenađenje mada su neki bili iznenađeni oštrinom njegove reakcije.

O čemu se zapravo radi? O tome da se mnogi zvaničnici međunarodne zajednice slažu sa gospodinom Dodikom. Skoro četrnaest godina posle potpisivanja mirovnog sporazuma i preuređenja države malo šta funkcioniše u (zajedničkoj) Bosni. Jedina razlika je u tome što premijer Republike Srpske i mnogi njeni žitelji smatraju da se radi o inherentno neodrživoj zemlji, ne samo zbog toga što je teško poverovati da „mala Jugoslavija” može da nadživi onu veliku, nestalu u ratovima tokom devedesetih. Nasuprot tome, međunarodni zvaničnici izgleda i dalje smatraju da se radi o zemlji koja samo nije održiva ovakva kakva jeste, sa postojećim ustavnim aranžmanom, pa zbog toga treba promeniti ustavni aranžman i to u pravcu centralizacije, tj. davanja većih ovlašćenja vlastima u Sarajevu.

Kakvi su motivi zainteresovanih strana? Međunarodna zajednica i dalje u velikoj meri blagonaklono gleda na Bošnjake. Bez obzira na to što je bošnjačka (muslimanska) politička elita pokazala da nema recepte za „savladavanje izazova sa kojima se suočava” i da su njeni rezultati na planu, na primer, privrednog razvoja, korupcije i borbe protiv međunarodnog terorizma daleko ispod zadovoljavajućih, postoji snažna podrška bošnjačkoj ideji centralizacije. Verovatno zbog toga što još opstaje slika Bošnjaka kao najvećih (jedinih) žrtava rata što prati i griža savesti što se ranije nije intervenisalo. A mnogima koji Bosnu ne poznaju i površno je posmatraju, centralizacija deluje razumno – ne bih o tome koliko je stvarno razumna.

Bošnjačka politička elita čvrsto stoji na stanovištu o potrebi centralizacije, odnosno zastupa ideju o navodno „građanskoj” Bosni, u kojoj neće biti podele na nacije nego će Bošnjaci moći sami da upravljaju. Ništa novo – bošnjačka politička elita je svoj narod u rat povela sa tom idejom („ukoliko treba da biram između mira i Bosne...”), a taj su rat, uz ogromne žrtve, izgubili budući da Dejtonski ugovor ne predviđa jedinstvenu Bosnu. Ne propusti se niti jedna prilika da se iskaže neprijateljstvo prema Srbima, odnosno Srbiji. Što rečima, što potezima. Uobičajeno je da se Republika Srpska naziva „genocidnom tvorevinom”, a tužba Srbije za genocid pred Međunarodnim sudom pravde godinama je bila glavni politički događaj u Sarajevu – odličan signal susedima! Svaki potez sa srpske strane, bez obzira koliko je blagonaklon, prihvata se cinično, pa čak i kada je, usred nestašice, upravo iz Srbije nešto gasa došlo do Sarajeva.

Bosanskim Hrvatima ne ide u prilog bilo kakva centralizacija. Zasad se hrvatski političari o tome ne izjašnjavaju – to je uradila Katolička crkva (kardinal Puljić). Uzgred, sklop federacije, koja se sastoji od kantona, toliko je složen i neefikasan da je u poređenju sa njim Republika Srpska – Singapur.

Kako se postavlja Banjaluka, već smo videli, a kako zvanični Beograd? Zasad prilično dobro. Igra se na kartu da je upravo u Beogradu ključ stabilnosti u regionu i da se jedino odatle može uticati na Srbe van Srbije. Insistira se na Dejtonskom sporazumu, kojim se garantuje postojanje Republike Srpske sa sadašnjim nadležnostima, i na tome da se ovaj sporazum može promeniti jedino dogovorom sve tri strane, čime se bosanskim Srbima stvara manevarski prostor.

Zanimljivo je jačanje naših političkih veza sa Turskom. Ministri dve zemlje veoma često se viđaju, najavljuje se poseta turskog predsednika, Turska se (iako je priznala nezavisnost Kosova) uzdržala od dostavljanja podneska Međunarodnom sudu pravde u ovom sporu, a sva je prilika da su naši motivi u tome da upravo Turska može da utiče na bošnjačku političku elitu, kako u Bosni, tako i u Novom Pazaru, na način koji može da vodi daljoj stabilizaciji, naročito ukoliko uspe da potisne ekstremistički, versko-politički uticaj Saudijske Arabije. Najnoviji tursko-jermenski sporazum, koji je razbesneo vlasti (muslimanskog) Azerbejdžana, pokazuje rastući turski diplomatsko-politički kapacitet. Dakle, nije loše.

Tri stvari stoje pred nama. Prvo, primena načela da države, odnosno nacije nemaju prijatelje, već samo interese (lord Palmerston). Drugo, treba imati dobro (zlo)pamćenje – ne mora sve da se naplati, ali ne sme da se zaboravi. Treće, još jedno hapšenje – što pre!

predsednik Centra za liberalno-demokratske studije, profesor Pravnog fakulteta BU