Šta se tu može

Ovih dana elektronskom poštom širi se po „sajber prostoru” sledeća rečenica: „Ovako se više ne može... ili može”?

To „otvoreno pismo” kao poziv na „blog diskusiju” ima za povod najnoviji skandal iz emisije Televizije Pink „Trenutak istine” o kome, po mišljenju učesnika (kojih je sve više) nije bilo dovoljno odlučnih protesta u javnosti na račun rada i ponašanja voditeljke Tatjane Vojtehovski-Stevanov. Oni su stoga pribegli internet komunikaciji s nadom da će podstaći snažniju reakciju javnog mnjenja.

Koliko je zaista realno očekivanje da će zgražanje pojedinaca nad prostotom, perverzijama, pornografijom, voajerskim primitivizmom, nepristojnim ponudama, vulgarnim rečima i gestovima u domaćim televizijskim programima imati nekog pozitivnog efekta?

Čak i da je pomenuti slučaj izazvao pravu buru javnog negodovanja – teško da bi se odgovorni u TV Pink osetili iole ugroženima. Naprotiv, mogli bi to smatrati dobrom reklamom za svoj „kontroverzni” rijaliti šou. Nažalost, vrlo je verovatno da će se upravo to i desiti.

Oni koji su na samom početku shvatili šta su zapravo „Trenutak istine”, „Veliki brat”, „Farma”, „Luda kuća” i slični medijski poduhvati, odmah su prestali da na njih troše svoje vreme, da degradiraju svoje gledalačko, pa i ljudsko dostojanstvo uz banalnost, ispraznost, nekulturu, glupost... koji kuljaju iz ovakvih TV programa. Njima nisu bila potrebna nova izdanja da bi potvrdili uverenje kako ovakve emisije ubuduće ne zaslužuju ni minut njihove pažnje i da je, ako već nema alternative na drugim kanalima, najbolje jednostavno ugasiti televizor.

Oni pak koji su poklonici i ljubitelji ovakvog zvirkanja kroz ključaonicu u tuđe intime, duševne i fizičke, kojima je zanimljivo da gledaju ko se s kim svađa a ko s kim ljubaka po raznoraznim kućama, da slušaju ko je koga varao i potkradao, a ko koga tukao ili maltretirao, spremni su uvek za nove i jače senzacije. Njima su tokom sati koje voljno dele sa raznoraznim ukućanima ili gostima u „TV ispovedaonicama” potrebne sve sočnije pikanterije i sve golicavija uzbuđenja da bi šokantnim sadržajima punili sopstvenu prazninu.

I šta se tu može?

Pa može i mora da se umeša onaj ko je pozvan da štiti opšti interes i da primenjuje važeće zakone. Opšti interes određuje, a zakon valjda i propisuje, donju granicu ispod koje se ne sme ići u stvarima kao što su javni moral, poštovanje ličnog integriteta i ljudskih prava, društvena odgovornost medija... Država i njeni organi, nezavisna regulatorna tela i agencije, imaju zadatak da brinu o tome.

Ima tu, naravno, mnogo posla i za upravne odbore, strukovna udruženja, nevladine organizacije.

Dobrodošla je pri tom, a po svemu sudeći je i neophodna, pojedinačna građanska samoinicijativa. Takvi glasovi nedavno su se podigli, i umnožili, zbog zastrašujućeg talasa fizičkog nasilja po Beogradu i Srbiji.

 Nije li mentalno nasilje koje dolazi s TV ekrana isto toliko opasno?