POLITIKA I PRIJATELjI

Dolazak predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva u Srbiju i šezdeset peta godišnjica ulaska trupa NOV-a i Crvene armije u Beograd otvaraju važno pitanje odnosa politike, prijateljstva i istine.

Šef ruske države posećuje Srbiju. Koliko mi je poznato, ovo je prvi put u istoriji srpskog naroda da se tako nešto događa. Beograd su, istina, posetili Hruščov, Brežnjev i Gorbačov... ipak, oni su upravljali Sovjetskim Savezom, a zemlja koju su posećivali zvala se Jugoslavija. Srbiju i Rusiju uvek su povezivale posebne veze. Bilo da su bili saveznici, bilo, što je ređe bio slučaj, protivnici naši narodi uvek su u svojim odnosima nosili bratsku očaranost i naličnu joj rezignaciju.

Danas, kada čekamo ruskog predsednika, pomišljam na to koliko bi se radovao Vožd Karađorđe da je bio u prilici da u Beogradu ugosti Aleksandra Prvog. Da ne spominjemo vladiku Rada, koji je dao svakako najlapidarniju definiciju položaja ruskog monarha („Na svetu niko nije viši od Boga, a samo je Bog viši od ruskog cara.”). Jedina pomoć srpskim ustanicima, protektorka srpske autonomije, saveznica iz rata za nezavisnost (1877–1878), prijateljica iz balkanskih i spasiteljka u Prvom svetskom ratu. Čak i komunističke vlasti u Moskvi tvrdile su,  i pored svih planova Kominterne i bastionskog položaja jugoslovenske države u alijansi njihovih protivnika, da su samo Srbija i Crna Gora imale ispravan razlog da ratuju u Prvom svetskom ratu. U Drugom svetskom ratu naša dva naroda su, pored Poljaka i evropskih Jevreja, pretrpela najveće gubitke, junački se suprotstavivši Trećem rajhu i njegovim saveznicima. U vreme Hladnog rata upravo su srpski i crnogorski kadrovi socijalističke Jugoslavije smatrani, a neki su to zaista i bili „bliži” Sovjetskom Savezu. Istorija odnosa dve države nosi i brojne kontroverze. U Srbiji je Rusija često optuživana zbog toga što je izneverila prijateljstvo: 1812, 1878, 1944, 1948, 1991, 1999... I Rusija bi mogla da nabroji nekoliko godina za koje ih vezuje slično ogorčenje: 1853, 1877, 1948. godina...

Ipak, u regionu, sa izuzetkom odnosa Rusije i Crne Gore, koja je bila spremna da zbog Rusije zarati i sa Japanom, verovatno nema postojanijeg i trajnijeg prijateljstva od onog koje je tokom protekla dva stoleća nastalo između Rusa i Srba. Ova konstatacija, međutim, može biti uzeta relativno, istorijska prijateljstva između država u principu nisu bogzna kako čvrsta i večita.

Pred očekivanu posetu predsednika Medvedeva Srbija pokušava da pronađe balans između svojih brojnih nasleđa. Tekovine borbe protiv nacizma nesumnjivo moraju biti održavane i slavljene. Ipak, progoni koje je nova vlast donela doveli su do toga dase Beograd, prilikom demokratizacije i vraćanja starih naziva, odrekne sovjetskih komandanata koji su vodili operacije za njegovo oslobođenje. Zato danas uoči posete ubrzano čistimo zapuštena spomen-obeležja, pa u jednom parku na brzu ruku treba da bude podignut i spomenik verovatno najvećem slovenskom pesniku – Puškinu.

Kakav utisak misle naše vlasti da ostave ovakvom politikom? Zar odnosi Rusije i Srbije nisu ionako opterećeni velikim uspomenama i prevelikim očekivanjima? Da li zaista misle da nova ruska država na stvari gleda tako preko i emotivno, kao što su to činili Romanovi, ili sebe zaista vide kao uverene protagoniste grčevite borbe, kakvi su bili Garašanin, Ristić ili Pašić? Srbija je tokom proteklih godina imala druge prioritete: Milošević se bratimio sa ruskom komunističkom opozicijom, demokratske vlasti su se igrale neutralnosti, nesvrstavanja ili evropskih integracija. Ruska Federacija je samo pre četiri godine smatrala kako je Hrvatska više doprinela borbi protiv sila osovine nego Srbija. Upravo poigravajući se starim odnosom prema Srbiji, Rusija je 1994. godine, prvi put u skoro sedam decenija, ušla u jednu ustanovu velikih sila – Kontakt grupu. Kosovo i Metohija poslužili su joj tokom prethodnih godina da redefiniše svoju politiku prema Južnoj Osetiji, Abhaziji i Pridnjestrovlju, dok je privatizacija NIS-a poslužila obema stranama – jednoj da se potvrdi kao velika sila, a drugoj da pokrije još jednu izborno-budžetsku rupu.

Naše vreme, dakle, srećom nije obeleženo velikim epskim ratovima ali i dubokim osećanjima. Ta osećanja naravno postoje, mada trenutno nemaju stari značaj. Moskva ovakvim temama pristupa sa umerenom mudrošću strane koja je učila na iskustvima iz prošlosti. Da li je i sa Srbijom takav slučaj?

Napredni klub