EU će i dalje zbunjivati Amerikance

Vašington – Amerikancima je, nema sumnje, teško objasniti zašto bi trebalo da budu uzbuđeni zbog irskog prihvatanja Lisabonskog ugovora. Kad im se kaže da će EU bolje funkcionisati po novom ugovoru, verovatno će želeti da znaju da li to znači da će se Evropljani više angažovati u vezi sa globalnim pitanjima. Kao što mi od Evropljana tražimo da cene naš stalni napredak u oblasti energetske politike i zdravstvene zaštite, tako bi Amerikanci trebalo da pozdrave irsko „da” kao dobru vest. Zašto? To je korak napred ka većoj odgovornosti EU u međunarodnim pitanjima.

Irsko „da” je preduslov da se dovrše institucionalne reforme koje su predstavljale drugu stranu proširenja Unije. EU se poslednjih godina zaglavila, gotovo opsesivno fokusirana na sopstvenu unutrašnju reformu, pošto je osetila žaoku kada su evropski birači odbacili veću političku integraciju. Uporedo s novom nemačkom vladom desnog centra, napredak sa Lisabonskim ugovorom stvorio je trenutak kada treba podstaći Evropljane da ispune svoje globalne aspiracije.

Poboljšanja koja nosi „Lisabon”, kada bude sproveden, doneće skroman napredak. On neće doneti odgovor na pitanje Henrija Kisindžera koji broj okrenuti kada hoćeš da razgovaraš sa „Evropom”, ali biće od pomoći. Moraćete da odlučite o čemu želite da razgovarate: ako je to konkurencija i borba protiv monopola treba da pozovete Evropsku komisiju jer ona donosi odluke u toj oblasti. Ako je u pitanju spoljna politika treba da pozovete Evropski savet, gde sedi visoki predstavnik za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku (iako ćete želeti da čujete i relevantne nacionalne prestonice, koje zadržavaju kontrolu nad svojom spoljnom politikom).

Umesto postojećeg sistema, sa rotirajućim predsedavanjem među članicama na šest meseci, postojaće predsednik Evropskog saveta sa dvoipogodišnjim mandatom. Već su počela cenkanja i spekulacije ko bi mogao da bude prvi predsednik Evropskog saveta (Toni Bler? Manje poznati Evropljanin poput Luksemburžanina Žan-Pol Junkera?), ali to je neizbežno i ne bi trebalo da odvlači pažnju od suštine. (Laknulo bi mi kad bismo svi pristali da zanemarimo odugovlačenje češkog predsednika Vaclava Klausa, koji treba da ispuni svoju obavezu i potpiše Lisabonski ugovor već usvojen u češkom parlamentu. Zar ne mari kako će se to loše odraziti na njegovu zemlju unutar EU?)

Evropska unija će, ipak, i dalje zbunjivati Amerikance (kao što zbunjuje, da budemo pravični, i mnoge Evropljane), ali ona ne zaslužuje nipodaštavajuće poglede koje joj povremeno upućuju pojedini posmatrači u SAD. Razlog je delimično u tome što Amerikanci pokušavaju da je vide kao „sjedinjene evropske države”. EU nije vlada Evrope i njene institucije verovatno nikada neće ličiti na one nacionalne, ali ona je sama po sebi važan igrač u mnogim oblastima u kojima moramo da sarađujemo.

Predsednik Obama je jasno izneo svoj stav da SAD ne mogu same da rešavaju svetske probleme. Ipak, Amerikanci bi trebalo da naprave korak dalje u sferi javne diplomatije i da uvere Evropljane da je jaka EU u interesu Amerike. Iako je takva bila politika svakog američkog predsednika u poslednjih nekoliko decenija, zaostavština iračkog rata koja nas je podelila sadrži, između ostalog, i sumnju da Amerika zapravo želi da podeli Evropu kako bi jednostrano vodila sopstvenu politiku. Naravno, nećemo se složiti u svemu, a Amerikanci i Evropljani imaju duboke i postojane nesuglasice o pitanju upotrebe sile u međunarodnim odnosima. I pored različitih mišljenja ne bi trebalo da odbacimo naš zajednički interes da rešavamo probleme s kojima se suočavamo sa obe strane Atlantika.

Politički direktor USGLC (U. S. Global Leadership Coalition)