Da se čovek preporodi

“Moraš da odeš na Hodlerovu izložbu”, rekla mi je mama. “On je usko povezan sa našom porodicom.” “Ferdinand Hodler? Stvarno? Kako to?”

“Pa eto, supruga nekadašnjeg direktora pariške Opere, koja se kasnija udala za jednog našeg rođaka, ostavila je muža zbog Hodlera i postala njegov sponzor kako bi bio finansijski zbrinut i posvetio se slikanju. Zvala se Žana i bila je veoma zgodna, čak je njen lik poslužio za Marijanu, simbol francuske države koji se štampao na tadašnjim francima.

Njoj je Hodler za to vreme poklonio oko pedesetak slika u ulju, ali ju je naravno ostavio. Onda je Žana napustila Pariz i došla u Mostar, jer se zaljubila u jednog našeg rođaka Ćišića i za njega se udala.”

“Dakle, čorbine čorbe čorba. Pa nije nam baš zet taj Hodler.”

“Kakva je to bila šega kada je Žana došla u Mostar i užasavala se kada vidi one stare, predratne žene kako odjednom kuvaju po celog petla prethodno mu zavrnuvši vrat… Ona bi onda pozivala ljude u goste i iznosila im po jedan list salate i kašiku kesten pirea, pa bi se ljudi iščuđavali zašto im služi hranu za ptice…”

“A šta je bilo sa Hodlerom?”

“Pa eto, kada su i ona i muž umrli, platna su ostala na nekom tavanu i nasledila ih je jedna njihova nećaka Ćišićka, jer Žana nije imala dece. Ona je mislila da ih proda nekom švajcarskom bračnom paru za velike pare, međutim su ih zaustavili na granici i danas bi ta platna trebalo da budu u Sarajevskom muzeju koji ih je otkupio za neku simboličnu svotu...”
Otišla sam da pogledam te njegove slike u ulju, koje su privremeno bile izložene u muzeju Orsaj, zajedno sa ostalim impresionistima. Bile su mi grozne, ali kad je već rođak...

(/slika2)Pariz je zaista izuzetan grad što se tiče izložbi. Osim poznatih svetskih muzeja o kojima je već dosta pisano, tu su i oni nepoznati, kao i povremene izložbe koje se organizuju na neuobičajenim mestima kao što su parkovi ili opštine. Ovog leta se u fondaciji Kartije organizuje izložba uličnih grafita, a u muzeju lutaka se slavi pedesetogodišnjica Barbike.

U muzeju Cristal room Baccarat nalaze se kolekcije raznog kraljevskog posuđa kao i servis Džozefine Bejker. Muzej je nazvan po francuskom selu Bakara koje je poznato po proizvodnji kristala. Vodič je ispričao da raniji kraljevi nisu držali čaše na stolovima nego na postolju iza sebe, odakle su im sluge dodavale čaše. Smatralo se nevaspitano stavljati čaše direktno na sto. Onda su ruski carevi, kada su ostali bez novca i nisu mogli da plaćaju poslugu, prvi uveli odlaganje čaša na stolovima. Što se tiče čaša za šampanjac, one su prvi put počele da se prave u obliku pehara kada su engleski grofovi shvatili da ih je tako lakše držati na brodu kada se on ljulja.

U Jelisejskoj palati, kada dama želi da kaže da ne želi alkohol, po protokolu se smatra za veoma pristojno ako skine rukavicu i stavi je u čašu. “Eto”, rekao je vodič, “ako vas ikada pozovu u Jelisejsku palatu, da se ne obrukate ako odete bez rukavica...”

Jelisejsku palatu je inače moguće posetiti i bez poziva, jednom godišnje, na Dan arhitektonskog nasleđa koji pada negde u jesen. Tada su razne palate i državni spomenici besplatno otvoreni za javnost, tako da se mogu videti mnoge zanimljivosti. Prošle jeseni sam posetila palatu u kojoj odsedaju strani državnici kada dođu u posetu Francuskoj, u čijem je dvorištu onomad Gadafi razapeo šator na zgražavanje opšte javnosti.

Tu sam videla predivan stilski nameštaj, svetlo ružičaste boje u odaji za doručak a tamno plave u odaji za večeru. U jednoj od predivnih soba se nalazio bračni krevet sa baldahinom i sledeći natpis: “rezervisano za suprugu stranog državnika”. Pošto je postojala još jedna isto toliko predivna spavaća soba, to je značilo da Francuzi žele da zagarantuju diskreciju čak i onim državnicima kojima brak možda i nije baš najbolji.

Međutim, nije Gadafi jedini odbio da odsedne u toj palati, to su učinili i mnogi drugi državnici, iako svi bivaju pristojno ponuđeni. Tako je i Buš odabrao da prespava u svojoj ambasadi. Predsednik Sarkozi inače ne živi u Jelisejskoj palati, koja se nalazi u neposrednoj blizini, nego u kući Karle Bruni koja se nalazi u šesnaestom “arondismanu”, jednom od najelitnijih kvartova Pariza.

Kažu da je Senat mnogo veličanstveniji od Jelisejske palate.

Prošle godine je umro Iv Sen Loran i bila je organizovana izložba njegovih kreacija inspirisanih zemljama Magreba. On je inače rođen u Alžiru, a njegov pepeo su prosuli u dvorištu njegovog rijada u Marakešu. Pored njegove, tu je bila i kolekcija marokanskih kaftana i jedna predivna bela haljina lepša od venčanice za koju su organizatori rekli da jeste predviđena za svadbe, ali ne za mladu nego za njenu počasnu gošću. Naime, pri marokanskim tradicionalnim venčanjima, uvek su pozvane po dve devojke iz mladoženjine porodice koje treba da budu lepše obučene od mlade, kako zle žene koje dolaze na slavlje radi uroka ne bi mogle da prepoznaju mladu.

(/slika3)Prošlog leta je gradska opština organizovala izložbu u čast princeze Grejs Keli. Bila sam jako dirnuta kada sam videla njen spomenar u kome je čuvala čak i papiriće od žvake ili autobuske karte koje su je podsećale na nekoga, jer sam shvatila da se radilo o veoma romantičnoj osobi. O tome svedoči i nekoliko uramljenih mozaika od osušenog cveća koje je sama napravila.

Tu su bila i pisma i čestitke raznih poznatih ličnosti kao što su princeza Dajana ili Ava Gardner, gde sam imala priliku da vidim kako je izgledao njihov rukopis. U jednom pismu neka prijateljica upozorava Grejs da se na predstojećem prijemu pazi jednog muškarca koji se za nju jako zanima ali “nema časne namere”, a zove se Džek Nikolson.

Tu je bila i njena čuvena, ogromna kožna tašna marke Hermes koju je kupila kako bi iza nje sakrila trudnoću, koja je kasnije po njoj nazvana “tašna Keli”. Svaka modna kuća ima po neku tzv. “it” tašnu, obično nazvanu po nekoj poznatoj ličnosti, kao što je čuvena “Dior ledi” sa proštepanom kožom i metalnim remenom koju je Bernadet Širak poklonila princezi Dajani. Tako i princeza Grejs ima svoju tašnu Keli.

Nedavno sam išla u gradski muzej Legije časti, koji se nalazi tačno ispred muzeja Orsaj i gde je ulaz besplatan. Svi gradski muzeji su inače besplatni, a ostali samo u nedelju prve sedmice svakog meseca. Naravno, svi turisti odlaze u čuveni Orsaj da gledaju Van Goga ili Rodena, a uopšte ne primećuju simpatični mali vojni muzej odmah ispred njega. Tu se mogu videti slike uniformi raznih svetskih vojnika, od američkih do naših, lepo ukrašeno oružje koje je Napoleon Treći poklonio ruskom princu Aleksandru, kao i veoma kompletna kolekcija ordenja iz raznih zemalja sveta. Između ostalog, tu je i ordenje nekadašnje Titove Jugoslavije i stare srpske kraljevine. Čovek ne očekuje da pronađe deo svoje istorije u jednoj stranoj prestonici, ali eto, ona ga svaki dan sve više iznenađuje.

U stvari, baš mi se sviđa ovaj Pariz. Što bi rekao umetnik Saša Gitri, “nije Parižanin onaj ko je rođen u Parizu, nego onaj ko se u njemu preporodio.”