Elvis je mrtav?

Čik pogodite kada mi je poslednji put uplaćen neki autorski honorar? I koliko sam od njega mogao ’leba da se najedem? A stalno nešto pišem, pravim koncepcije, smišljam nove projekte. Što bi rekli – vredan momak. Vredan kao Mrav iz basne. Sećate se? Onaj mali, simpatičan, neugledan, neumoran. Crnpurasti mišićavko, tipičan predstavnik radničke klase, završio je karijeru kao tehnološki višak. Bez rešenog stambenog pitanja, bez prebijenog cvonjka, bez zdravstvenog osiguranja i bez penzije – jer njegov poslodavac nije uplaćivao doprinose! Za to vreme, komšija Cvrčak, estradni umetnik, ljuljuškao se na jahti koju je kupio od tantijema. Penziju je, takođe, obezbedio. Stizaće mu redovno, punih 70 godina nakon što je objavio prvi ce-de jer bio je dovoljno mudar da svoja izvođačka prava ostvaruje van Srbije. U suprotnom, prošao bi isto kao komša Mrav.

Našoj državi nebitno je da li ste nosilac svežih i originalnih ideja ili ste marioneta koji ponavlja tuđe pokrete. Sasvim je svejedno da li ste deo nekog marljivog talentovanog tima ili ste deo zombi-ekipe koja danonoćno loče pivo, puši marihuanu i cereka se „blejeći” u parkiću iza zgrade. Ovi drugi su, ako ništa drugo, barem dobre mušterije.

Nekako u isto vreme kada su građani dobili enormno uvećane račune za porez na nekretnine, članovi grupe S. A. R. S. dobili su honorar od autorskih i izvođačkih prava na emitovanje pesme ,,Buđav lebac”. Momci su, i muzički i tekstualno, napravili zaista sjajnu numeru. Pravo malo rege remek-delo za najšire narodne mase! Kao takva, pesma je postala megahit. A, kada u bilo kojoj iole normalnoj državi napraviš hit delo (komponuješ veoooooma slušanu pesmu, objaviš bestseler, snimiš blokbaster, izvode ti dramu na najeminentnijim pozorišnim scenama) po automatizmu postaješ bogat čovek. Veoma bogat! Autorske ličnosti se, tamo negde, s pravom cene, a njihov talenat i rad adekvatno se nagrađuju. To se, jednostavno i bespogovorno, podrazumeva. Nema „ali...”! Sve se lepo prati, beleži i pošteno isplaćuje.

Primera radi, Elvis Prisli je prošle godine inkasirao čitavih 52.000.000 dolara. Kralj rokenrola tu impozantnu sumu iz objektivnih razloga nije u mogućnosti da troši (ili investira), ali zato njegova deca i unuci jesu! Ko od naših istaknutih umetnika može svojim izuzetnim talentom i radom da obezbedi unuke? Ne može ni decu! A, kako sada stvari stoje – izgleda da neće moći ni sebe! Ta mucajuća privilegija „obezbeđenih pra-pra-praunuka” kod nas je rezervisana samo za privredne kriminalce čije je poslovanje ceo državni aparat uzeo u zaštitu.

Ne kažem da u tim dalekim „vansrpskim” državama ne postoje oligarsi. Inostrani tajkuni, kao i njihova deca i čukununuci, žive slično kao i ovi naši. Odnosno kao komša Cvrčak. Ljuljuškaju se na jahtama...

Ne čudi me da su u ovoj našoj maloj zemlji notorne gluposti, bez bilo kakve dramaturgije (poznate pod nazivom Big Brother i njemu slični TV-biseri), pronašle izuzetno plodno medijsko uhlebljenje. Kod nas je odavno zavladalo pravilo: „Skini se što više možeš pred milionskim TV-auditorijumom pa ćemo ti dodeliti počasnu titulu slavne osobe!” Nije bitno što nisi kompetentan niti imaš trunčicu bilo kakvog talenta. To je u 21. veku irelevantno.

Tamo daleko, Elvis je mrtav (jeste, zaista), ali su još živa sva njegova prava. Ovde kod nas umetnici su još živi (gle, čuda) ali su zato mrtva sva njihova prava.

dramski pisac i filmski reditelj