Hrvatska i Kosovo

Hrvatska će 8. decembra učestvovati u usmenoj raspravi pred Međunarodnim sudom pravde, gde će braniti pravo Kosova na nezavisnost. Podršku nezavisnosti te pokrajine dala je i Slovenija, ali samo u pisanom podnesku. Neizbežno je da odluku i jedne i druge države Beograd posmatra kao neku vrstu neprijateljskog čina budući da je odbrana suvereniteta u međunarodno priznatim granicama jedan od osnovnih postulata srpske spoljne politike.

Potezi koje su povukli Zagreb i Ljubljana svakako utiču na odnose u regionu, pri čemu naročit značaj ima stav Hrvatske budući da odnosi između nje i Srbije imaju ključni značaj za stabilnost zapadnog Balkana. Odlučujući se za ovakav korak Hrvatska je sigurno pošla od sopstvenog interesa stavljajući u prvi plan „uklapanje” politike koju vodi u osnovne smernice kojih se drže Evropska unija i SAD.

Hrvatska je već članica NATO-a, a kada je reč o priključivanju evropskim integracijama ima mnogo manje prepreka i dilema nego što ih ima Srbija. Za nju je, očigledno, u ovom trenutku važnije kako će na njenu spoljnu politiku gledati Brisel i Vašington nego Beograd i druge zemlje regiona. Zagreb pri tom polazi od pragmatičnog mišljenja da su samoproglašenu nezavisnost Kosova priznale upravo najznačajnije evropske zemlje, od čijeg stava bitno zavise odluke o proširenju „evropske porodice”.

Dodatnu gorčinu iz perspektive Beograda celoj stvari daje činjenica da je doskoro u regionu besneo krvavi rat u kome su među glavnim akterima bili Srbi i Hrvati, a samim tim Srbija i Hrvatska. Otvoreno manifestovanje snažne podrške Kosovu u Srbiji će se otuda tumačiti kao politički revanšizam i nastojanje da se oslabe pozicije ključnog takmaca u regionu, a ne kao želja da se odnosi stabilizuju.

Radikalno narušavanje odnosa sa Hrvatskom neminovno bi sa sobom povuklo dalje komplikovanje odnosa u regionu i verovatno usporilo evropske integracije budući da su stabilni odnosi sa susedima jedan od uslova za ulazak u „evropsku porodicu”.

Hrvatska jeste povukla „neprijateljski potez”, ali on nije u neskladu sa evropskom politikom nego sa interesima Srbije koja nastoji da uđe u EU. Slovenija je bila nešto taktičnija zadržavši se na pisanom podnesku. To suštinski ne menja njen stav u odnosu na Kosovo, ali pokazuje veći stepen zainteresovanosti za dobre odnose sa Srbijom. Pozicija Ljubljane je, ruku na srce, nešto drugačija jer je Slovenija već u EU, dok se Hrvatska tek bori za mesto u evropskoj porodici.

Zagreb u borbi za ulazak u EU pokazuje spremnost da bez pardona „stane na glavu” susedu kako bi se dohvatio sledećeg stepenika, što verovatno jeste pragmatično, ali ne i pohvalno. Jer nijedna država regiona ne može da bude „preseljena” na neko drugo mesto, sve ostaju tu, sve imaju legitimno pravo da se bore za sopstvene interese, ali i obavezu da vode računa o interesima suseda.