Tužna je nedelja

Sredinom sedamdesetih, negde krajem juna, u neko tromo nedeljno popodne, sedeli smo Kiš, Mirko Kovač i ja u mom tadašnjem iznajmljenom stanu, u Takovskoj ulici. Bio je vreo dan, ono kad grad omlitavi i zamre kao kakav dezerterski poligon, a potpareni asfalt se biba pod točkovima retkih vozila, poput naslaga vlažne mahovine. Njih dvojica su svratili, pošto su bili na ručku kod jedne Mirkove prijateljice koja je stanovala tu u blizini.

Pili smo kancelarijsko posluženje, kako je Kiš zvao kafu i hladnu kiselu vodu, bilo je i nekog crnog vina, ali nas ništa od toga nije osvežavalo. Smarala nas je ona lepljiva popodnevna vrelina, a sedeljka nam se razvlačila, onako bezvoljna, ni nalik na naše redovne bučne sastanke. Niti nam se sedelo u sobi, niti smo imali snage da negde izađemo. I razgovor nam je tekao sporo i mlako...

U stvari, Kiš nas je stalno prekidao svojim upadicama. Bio je u nekom čudnom raspoloženju, istovremeno melanholičan i narogušen. Naglo je ustajao usred razgovora, čas da zatvori prozor, jer je spolja, sa nečije terase, dopirao dim i miris roštilja, čas da bi ga opet isto onako besno raskrilio zbog zapare. Muvao se po sobi, pevušeći nekakvu mađarsku pesmicu, pregledao novine, listao knjige, raspitivao se za američku pesnikinju Dajanu Vakoski, čije sam neke pesme upravo prevodila za Književnu reč, pa je jedna njena knjiga bila otvorena na stolu, a hartija, sa dopola prevedenom strofom, u mašini. Radio je energično ućutkan čim su došli, pošto je počela neka zabavna gnjavaža sa pozivima slušalaca, televizor tada nisam imala, a popodne je odmicalo lenjo, daveći se u teškoj sparini.

Mirko je u kuhinji, kud sam ga pozvala da otvori novu flašu rashlađene kisele vode, a u stvari da ga pitam šta se zbiva, odgovarao nekako zagonetno, te ne zna tačno, te samo mala nervoza zbog vrućine, da bi na kraju, ipak, rekao da misli da je Danilo smrknut zbog nekog aktuelnog ljubavnog nesporazuma. Ništa naročito, dodao je, prolazna stvar. Nije mi, ipak, dozvoljavao da se šalim na tu temu. Nemoj sad ništa da izvodiš, prekinuo me ozbiljno, ovoga puta ne treba da ga ložimo, što mi je bilo malo čudno, jer smo, inače, u ovakvim prilikama, to nemilice činili, uglavnom uz Danilovo puno učešće, ali sam poslušala.

Kad smo se vratili u sobu, zatekli smo ga kako završava cigaretu, duvajući dim kroz prozor. Onda je nastavio da pevuši onu istu pesmicu na mađarskom, a mi smo seli tiho, da ga ne prekidamo. Ćutali smo i slušali ga.

Znaš li šta pevam, zapitao me u jedan mah i usporio, izgovarajući razgovetno, skoro reč po reč, da bih lakše prepoznala: Álmokat keregtö vasárnap délelótt, bánatom hintaja, nélküled visszajöt (mnogo kasnije sam naučila reči te pesme). Ne znam, rekla sam, mislim da to nikad nisam čula, ili bar sad ne mogu da se setim. Slušaj, ovo mora da ti zvuči poznato, insistirao je i ponovio nekoliko puta prvo reči, a onda melodiju: Szomorú vasárnap száz fehér virággal vártalak kedvesem templomi imavál, pa onda refren: Szomorú vasárnap...

Nešto je o belom cveću i o nedelji, rekla sam, pošto sam razumela neke reči, između ostalih: fehér, što znači belo, virággal, cvetovi, i vasárnap, nedelja, ali stvarno ne znam tu pesmu. Pokušavao je da se priseti i druge strofe, stih po stih izvijajući tu lepu melodiju, a ja sam se uzalud trudila da je prepoznam.

Šereš Reže, izgovorio je onda kao učitelj, očekujući da mi to ime sve razjasni i da se najzad setim lekcije. Sad valjda znaš o kome govorim. Nisam znala. Ovo je njegov čuveni šlager: Tužna je nedelja, je l’ sad znaš. Nisam znala. Ne mogu da verujem da ne znaš ko je Šereš Reže i da ti je ova njegova šansona nepoznata. Nikad čula, kažem ja. Ni Mirko isto tako.

Ljudi, velika zvezda je bio taj Šereš Reže, genije šansone, počeo je živahno da nam objašnjava, paleći cigaretu. Svirao je u jednoj maloj peštanskoj kafani Kispipa, uglavnom svoje kompozicije. U taj ćumez je, kažu, dolazio čitav mondeni svet Evrope, kao u svetilište, čak i persijski šah. Slavni muzičari su ga slušali stojeći, jer nije bilo mesta. A bio je potpuno samouk, ni dana škole. Priča se da je komponovao zviždućući. Na kuhinjskom stolu je crtao dirke, prelazio rukama preko njih i zviždao. Izludeo je ovim šlagerom Evropu. U stvari, ceo svet je negde sredinom tridesetih pošašaveo za peštanskom melanholijom i pesmom Tužna je nedelja. U jednom periodu je bila zabranjena pod optužbom da izaziva suicidne nagone kod ljudi, jer su samoubice ispisivale reči te pesme na oproštajnim pismima. I znate šta, po kafanama su je izvodili tajno, samo po narudžbini bogatih i uticajnih desperadosa. Kažu da su je u Pešti za vreme rata nemački oficiri naručivali nekim lozinkama i naročitom mimikom.

Ljudi, možete li da zamislite tu perverziju, odjednom se skroz razvedrio i počeo da grana rukama, naručiš pesmu, ali da ti se peva šapatom, a ceo orkestar mora da svira pijanisimo, samo primaš jedva čujno nijansira melodiju, a ako iznenada uđe patrola, dogovor je da budu spremni da namah grunu nešto veselo. I onda je pevajući izveo taj nagli zaokret iz tužne pesme u neku čardaš poskočicu. Mirko i ja smo aplaudirali.

Čudno je to što je ovom pesmom Šereš Reže nehotice pred Drugi svetski rat najavio katastrofu, samoubistvo evropskog liberalizma, nastavio je, škljocajući upaljačem da upali cigaretu, a u stvari siroti mali kafanski zabavljač je samo hteo da izrazi svoje ljubavno očajanje. Bio je visok svega metar i po, siromašan, osetljiv, genijalan ludak. Strašno je bio popularan. Verujem da su ga Dunđerski, na primer, angažovali za njihove čuvene petodnevne lumperajke. Zato mi je teško da verujem da nisi čula za njega.

Nisam ja živela u Vojvodini u vreme Dunđerskih, ti si tada harao ravnicom, frajeru, mašući plišanim igračkama, aludirala sam u šali na jednu njegovu fotografiju iz detinjstva, a moja generacija je, s pionirskim maramama oko vrata, pevala: „Sremački smo mladi partizani, s puškom u ruci mi bijemo boj...”

Najzad se nasmejao i kroz smeh nastavio da peva i da nam prevodi: Azóta szomorú mindig a vasárnap, köny csak az italom, kenyerem a bánat (Otada zauvek tužne su sve moje nedelje, suze su jedino mi piće, a tuga hleb je moj).

Šta misliš, je li još živ Šereš Reže, upitala sam ga, da pozovemo telefonom Stojana Vujičića, on će znati, jer je i njegov brat Tihomir muzičar. Ne, ne, ja mislim da se Šereš Reže ubio, prisećao se Kiš, ubio se, i to nedavno. Uspeo je da, kao Jevrejin, preživi rat, to znam, krili su ga u Pešti obožavaoci i prijatelji, ali mislim da su ga komunisti počistili kao buržoaski sentmentalizam. Čini mi se da mi je rekao neki od ovih mađarskih pisaca da je kasnije, u vreme tvojih pesama obnove i izgradnje, u očajanju skočio kroz prozor svog peštanskog stana, jer više nije nastupao. Inače, zaradio je velike pare pre rata, ali, pošto se nije usuđivao da se makne iz Pešte, i svoje male kafane Kispipa, umro je od gladi, jer se posle ni centa nije moglo uneti u Mađarsku iz inostranstva.

I tako je jedne od svojih tužnih nedelja đipio kroz prozor, dodao je, a zatim srknuo malo vina, žaleći se da je skoro prokuvalo, ali da bi bilo neukusno pričati o Šereš Režeu uz neko banalno piće, kao što je kisela voda.

Iz knjige eseja Nasuprot proročanstvu  u izdanju Arhipelaga