Emo bunt mladih

Pre desetak dana, kako su o tome izvestile sve medijske kuće, uz pomoć Interpola, naša je policija sprečila samoubistvo devojčice od trinaest godina. Da njen rumunski vršnjak, s kojim se družila preko Interneta, nije u agoniji posle svog pokušaja samoubistva trovanjem, srećom ubrzo otkrivenog, odao sklopljen dogovor po kojem i devojčica u Srbiji namerava da se ubije, ta bi se namera verovatno i ostvarila. S obzirom na to da su ovaj dečak i ova devojčica pripadnici emo-pokreta, krivica za njihove suicidne želje pripisana je njegovoj ideologiji.

Prebacujući, međutim, svu krivicu na „emo“, zabašuruje se životni razlog zbog kojeg su ova dva sasvim mlada društvena bića postala poštovaoci njegovih ideja. Iza pokušaja samoubistava ove dece ne stoji, naime, kako to sada izgleda, „emo“ kao moda, nego njihovo emocionalno raspoloženje i samoosećanje u porodici i društvu. Autodestruktivni pokušaj adolescenata upozorava nas na skučenost njihovog horizonta očekivanja u svetu kakav im se pruža.

Gotovo u isto vreme kad i ovaj rumunsko-srpski par, jedan slovački devetogodišnji dečak pokušao je da sebi oduzme život skokom s mosta jer više nije mogao da izdrži ponižavajući položaj usled bede svoje porodice. On nije bio pripadnik emo-pokreta, niti je ikada koristio Internet.

Emo se u napisima proglašava maltene za satanističku sektu koja seje smrt oko sebe. Time se prenebregava činjenica da je ovaj pokret mladih upravo reakcija na smrtonosnu bezosećajnost koju im roditelji ostavljaju u amanet! Njegov naziv izveden je iz prideva emotional (osećajan, -jna, -jno).

Kako bismo bolje upoznali ideju ovog pokreta, valja da se zapitamo i o tome ko su najvatreniji njegovi protivnici. Glavna parola „antiemo“ akcije glasi: Ne zaboravi da je „emo“ gej! U ovu koaliciju protivnika slivaju se, dakle, sve političke i ideološke struje ekstremne netrpeljivosti.

U Rusiji, u kojoj je danas broj samoubistava iz ekonomskih razloga drastičan, Putin je zabranio emo-pokret i na taj način skrenuo pažnju sa bitnog razloga za suicid u društvu na incidentan. Kod nas, posle mnoštva goropadnih napisa o ovom pokretu, data je zapravo anestezija javnosti za reakciju na sledeći, moguć i verovatan, napad agresivnih, patrijarhalno-autoritarnih omladinskih udruženja na nekog za koga se posumnja da mu pripada. Ko će odsad uopšte smeti da se, odeven, pošišan i našminkan u stilu „emo“ prošeta Beogradom i Srbijom?

Naširoko i nadugačko su opisivana obeležja emo-pokreta, a da ništa nije rečeno o njihovoj simbolici.

Odeća emoovaca nema karakteristike pola. Ekstremna desnica u tome vidi perverziju. A reč je o protestu protiv mačizma reklamne industrije u kojoj se žene tretiraju kao oruđe koje zavodi.

Kosa koja prekriva jedno ili oba uva, sa šiškama preko oka, govori nam da se emoovac povlači u sebe, da protestuje protiv onog što vidi i čuje. Njegova introvertnost nije hir, nego nepristajanje na ekstrovertnost u kojoj je osnovni ulog prevara.

Pirsing i posekotine na rukama (crni kožni povezi najčešće predstavljaju simulaciju samoozlede) na jedan mučan način eksternalizuju patnju mladog čoveka.

Članovima ovog pokreta se zamera što uglavnom saobraćaju putem Interneta (na portalu MyPlace). Ali, zašto bismo bezuslovno tvrdili da ovakav vid komunikacije nema potencijala da od ovog sveta stvori bolje mesto nego što smo mi to od njega učinili komunicirajući licem u lice? Najzad, možda na Internetu lica postaju neposrednija, iskrenija i manje egoistična, a njihova komunikacija istinitija?

Za pripadnike emo-pokreta tvrdi se da koriste jednu vrstu antidepresiva, ali se zaboravlja da oni preziru upotrebu droge, alkohola i duvana, te da zagovaraju nenasilne odnose.

Po svemu sudeći, emo je asketski, netradicionalan i netradicionalistički oblik nenasilnog, pasivnog protesta mladih; njihov introvertni bunt protiv opresivnog sveta roditelja. Nastao, kako se uobičajeno smatra, iz protestne muzičke tradicije panka, ovaj pokret ističe tragično osećanje života kakvo se, kada je o popularnoj muzici reč, izražava još u doba bluza.

Svakako, potresan je odnos ovih mladih ljudi prema samima sebi; odricanje i samožrtvovanje, neučestvovanje i izolacija. On nam tragično saopštava da je u svetu rođena jedna tako stara i egzistencijom zgađena generacija mladih! Da bismo nju upozorili na još uvek postojeće vrednosti života, koje ona previđa, moramo najpre shvatiti na koje uništene vrednosti ona upozorava nas.

 Post scriptum

Ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić, ovih dana smo mogli da vidimo na televiziji, ugostio je, u svojoj kancelariji, Petra Krasića, studenta pete godine Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, koji je za rad „Otklanjanje crnih tačaka“ dobio nagradu Evropskog saveta za bezbednost saobraćaja. Kako na putevima u Srbiji ima više od 250 crnih tačaka tj. mesta smrtnih pretnji za vozače i pešake, ministar je uključio mladog stručnjaka u rad ministarstva na rešavanju ovog problema. To je više od lepog gesta, pametna odluka i za društvo i za Petra Krasića. Međutim, ovom prigodom, videli smo mladog čoveka da sve vreme ćuti dok ministar govori u njegovo ime. Ministar mu se obraća na ti i oslovljava ga nadimkom, na kraju mu kaže: „Ti samo treba da se baviš crnim tačkama!“ A šta ima da kaže ovaj čovek, s razlogom ovenčan nagradom, stipendijom i poslovnom ponudom, osim da zahvali ministru? Zašto je on u svemu ovome što se upravo njega tiče objekat, a ne subjekat? Zašto, naposletku, ovakvo ponašanje mnogi ocenjuju kao simpatično, a ne kao tipično autoritarno? U odgovoru na ova pitanja nalazi se i dobar deo odgovora na pitanje o emo-pokretu.