Kako objasniti slike mrtvom zecu

Divadelna Nitra je najpoznatiji festival novog pozorišta u zemlji nekadašnjeg realnog socijalizma, pored Dijaloga, mlađeg međunarodnog festivala u Vroclavu.

 U svojima najavama Pozorišna Nitra se predstavlja kao smotra evropskih nekonvencionalnih, inovativnih i kontroverznih radova evropskih mlađih pozorišnih stvaralaca.

Festival je, kao i Bitef ove godine, počeo najnovijom predstavom Sidi Larbija Šerkuija, „Poreklo“, koja na njegov maštovit način prikazuje svet današnjeg čoveka. On porodične prizore građanstva prikazuje tipičnim siluetama izrazite estetičnosti. Apstraktne plesače modernog evropskog porekla Sidi Larbi, i sam po ocu Marokanac a po majci Belgijanac, programski približava pevačima drevnih melodija islamskog sveta. Predstavom se postavlja bitno pitanje porekla ljudi, njihovih strahova jednih od drugih zbog razlika i mogućnog jedinstva u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti. Istu temu, ali u drugoj formi, ovaj mladi koreograf i igrač ispitivao je i na Bitefu u predstavi „Sutra“.

Domaća selekcija koja nije, kao na drugim festivalima, stavljena u zabran showcase-a, pokazala je da je slovački pozorišni profesionalizam viši nego što su većina naših predstava. Slovačka je u svemu uznapredovala i prevazišla neke druge istočnoevropske zemlje, čak i Češku. Slovačka je, pored Slovenije jedina bivša socijalistička zemlja koja ima svoj kovani evro sa domaćim znamenjima.

Dramatizacija jednog od najpoznatijih svetskih romana „Ane Karenjine“ Narodnog divadla iz Bratislave je do kraja estetizovani prikaz Tolstojevog romana, sa briljantnim ansamblom, otmenim kostimima, modernom scenografijom i sigurnom rediteljskom rukom Romana Polaka, koji je za tu predstavu ove godine dobio nagradu Daska, neku vrstu pozorišnog Oskara, koji se dodeljuje prvog dana Nitre.

(/slika2)Dodela nagrade dokazuje koliko Slovaci cene svoje pozorište. Svake godine smotru režira jedan vrhunski reditelj. Ovog puta je to bio Jan Uličjanski, koji je smislio da Daske (istinsku oveću dasku sa imenom laureata i kategorije) na scenu donose dve klasične balerina u pačkama, kao Crni i Beli labud. A iz njihovih ruku su ih na razne načine „otimali“ glumci, koji su ovu bizarnu nagradu davali svojim nagrađenim kolegama.

Nije preterano tvrditi da je ova svečana dodela slovačkih godišnjih nagrada režirana tako dobro, duhoviti i ukusno, da bi i ona zalužila kandidaturu za neku godišnju nagradu.

U modernom ključu rešen je i Čehovljev „Višnjik“. Grandiozna scenografija je ironična kao i sama predstava. Iako su zidovi uzorno beli, a na njima naslikan prizor višnjika, po tekstu, ali ne po dekoru ove predstave, ruševni letnjikovac Ranjevske je povremeno pratilo obrušavanje delova zidova po glavama nimalo iznenađenih Čehovljevih junaka, svesnih gde žive. Tužno humorni su i Rusi koji se nisu makli iz ruske zabiti, ali i naprasni ruski Parižani, neukusnije odeveni nego provincijalci koji nisu makli iz Rusije. Ovaj vanserijski „Višnjik“ postavio je Svetozar Sprušanski, mladi dramaturg nitranskog Divadla Andreja Baraga, koji se poslednjih sezona smelo otisnuo u režijske vode.

Najviše svežine na Nitri unela je estonska predstava „Kako objasniti slike mrtvom zecu“ reditelja Titave Ojasoa i vizuelne umetnice Ene-Lils Semper. Reč je o sarkastičnoj predstavi koja prikazuje sukob sfera između modernih umetnika i nekompetentnih kulturtregera. U centru radnje je sadašnja estonska ministarka kulture koja uporno drži prazne govore sa frazama o kulturi, nesposobna da shvati savremenu umetnost i njenu ulogu. A glumci pred njom uzaludno citiraju ili variraju umetnost novog doba – Bojsa, Kulika, T. S. Eliota i mnoge druge. Ministarka se zove Jenes, što na estonskom znači zec. Performeri je uhvate u svoju igru surovih šala, na koju ona pristaje ne bi li se pokazala dobronamernom, a oni je „siluju“ i nateraju da učestvuje u do bola banalnoj društvenoj igri nadmetanja ko će više sa rastojanja napuniti krigle sa pivom „mokraćom“ iz kristir-pumpe. Urnebesan smeh izazivaju trojica glumaca preobučenih u velike zečeve koji se trude, ali ipak šokirani razgledaju za njih nerazumljive proizvode avangardne umetnosti.

Tokom festivala na kratkom putu od hotela do grandioznog belog teatra, sličnog SNP u Novom Sadu, strani gosti su prolazili pored zgrade na kojoj je pisalo Muzej iluzija. Ja sam bio jedan od retkih koji je ušao da vidi šta je to. Ispostavilo se da je reč o izložbi razbijenih iluzija posle pada komunizma i pohoda na demokratiju.

Od predstava manjih formi za svet, a posebno za nas je bolno aktuelan literarni kabare „Turisti pivopije“ iz Holandije. Dvojica glumaca briljantno igraju žestoke momke, koji u noćnom baru izlažu svoju opasnu ideologiju huligana, čije žrtve padaju po svetskim prestonicama kao snoplje.

Mađarska predstava „Fedra fitnes“ i rumunska „Bolest porodice M“ imale su zanimljivu formu, ali nedovoljno uspelu realizaciju. Dok je italijanski performans „Šest stupnjeva“ bio impresivna demonstracija novih tehnologija uz buto-igračicu za koju nismo do kraja znali da li je stvarna ili virtuelna.

Poslednja predstava je pripala Beograđanima. Atelje 212 je prikazao svoju dekonstrukciju dobro znanim alatom svoga zanata Tomija Janežiča. Nisam prisustvovao neobičnijem pozorišnom događaju, da se fijasko prvog dela pretvori u istinski  trijumf. Fijasku je kumovao naš poslovični srpski nemar prema titlovima prevoda koji se emituje na jeziku gledalaca. U prvom delu predstave ništa se nije moglo pročitati. U drugom delu reditelj je brzom intervencijom unapredio čitljivost titlova i tad je pola publike koja je ostala shvatila o čemu je reč. Uspostavio se kontakt između glumaca i publike, pa je Toni počeo da improvizuje šale na račun predstave, publike i sebe samog. Publika se oduševila. Kako je sve bilo u opuštenoj atmosferi pozvao je i direktorku Karovu da svečano zatvori festival pre kraja predstave. Pre toga je i mene uključio u svoje improvizacije, a ja, inače ljubitelj ove predstave, počeo sam da izigravam „mrzitelja“. Dobacivao sam iz partera zašto reditelj skrnavi našu svetu novu klasiku, što nije skrnavio nekog slovačkog klasika, kao na primer Ivana Stodolu, valjda što su u Evropskoj zajednici, a on je odgovorio da i ne misli više da režira. Na kraju sam i ja, kao „učesnik“ u predstavi, izašao na scenu da se klanjam.

Pozorišnu Nitru možemo smatrati Bitefovim mlađim osamnaestogodišnjim bratom. A starija braća katkad imaju šta da nauče od svog mlađeg brata.