Presude za sud, uloge za istoriju

Istorija je opasna ako se ne razume. Ona uvek sustiže i, po istorijskoj zakonitosti, vraća se kao bumerang, a država i društvo kao u nekom začaranom krugu bave se otklanjanjem loših posledica odluka proisteklih iz neshvatanja prošlosti. Živimo u društvu koje je opterećeno istorijom ali koje nema kulturu istorijske svesti. Pogledajmo u kakvom su stanju naši arhivi. Nikako da dostignemo onaj civilizacijski nivo kojem težimo i da jednom kao država uradimo ono što su ozbiljne države odavno učinile – da uredimo ustanove koje čuvaju tragove našeg postojanja i shvatimo da bez njih nema očuvanja nacionalnog i kulturnog identiteta. Novine su svakodnevno pune istorijskih tema i tumačenja istorije na koja se učeni istoričari zgražavaju. Istoriju tumače svi – i novinari, i pesnici, i generali, i političari, i poslanici, i sudije pa čak i estradne ličnosti. Caruju neznanje, olakost, nekompetentno mišljenje. Zbog toga je presudno da kulturu istorijske svesti izgrađujemo racionalno, uvažavajući naučno mišljenje. Najopasnije je kada političari i istoričari zamene svoje uloge.

U tom kontekstu započeti procesi rehabilitacije veoma su značajni za jedno društvo. Suštinski, oni treba da dovedu do ispravljanja nepravdi i da jedno društvo približe preciznijoj slici o sebi. Istovremeno, to su osetljivi procesi kojima se mora na isti takav način i pristupiti. Oni se ne smeju obavljati serijski, bez ispitivanja svakog slučaja za sebe, bez dubokog poznavanja činjenica i razumevanja istorije. Jer jedno je kada su ljudi bili žrtve režima i kada su nevini stradali, a drugo je kada postoji stvarna krivica. Zbog toga aktuelne procese rehabilitacije vidim kao preispitivanje sudskih odluka odnosno presuda, a ne kao preispitivanje istorijskih uloga, mada se može prepoznati i takva tendencija. Nikakvi sudovi i nijedan parlament ne mogu ocenjivati nečiju istorijsku ulogu. To može jedino istorijska nauka. U istoriji nikada ništa nije bilo samo dobro ili samo loše. Pa tako ni svi koji su osuđeni nisu bili nevini kao što je i veliki broj nevinih ljudi nastradao samo zbog mišljenja koje nije bilo u skladu sa ideološkim.

Arhiv Srbije je do 30. septembra ove godine primio ukupno 1.276 zahteva okružnih sudova i građana za dostavljanje dokumentacije od značaja za rehabilitaciju. U 379 slučajeva je odgovoreno pozitivno, što znači da, kako govori dosadašnja praksa, Arhiv Srbije poseduje dokumentaciju za oko jednu trećinu ličnosti za koje je poveden postupak za rehabilitaciju. Postupak rehabilitacije je, inače, prema važećem zakonu, oslobođen svih taksa i troškova, a on, realno, nije bez troškova. Do sada je Arhiv Srbije izlazio u susret svim zahtevima okružnih sudova, međutim kao direktor te ustanove uskoro ću biti primoran da obavestim sve nadležne institucije da zbog neregulisanog problema realnih materijalnih troškova (istraživanja u arhivskim fondovima, fotokopiranje, nedovoljan broj kadrova) Arhiv Srbije neće u postojećim okolnostima biti u mogućnosti da ispunjava zakonsku ulogu dostavljanja dokumentacije sudovima po osnovu zahteva za rehabilitaciju. Nekada je u pitanju dokumentacija obima od po više hiljada strana koje Arhiv Srbije treba da istraži, fotokopira i dostavi sudovima o svom trošku, sa inače nepristojno skromnim budžetom u odnosu na značaj ustanove. Kako budžetom ti troškovi nisu predviđeni i arhiv ne dobija sredstva za taj posao, alternativa je da se taj problem reši ili da Arhiv Srbije prestane da obavlja neku od drugih zakonskih obaveza, što svakako neće biti dobro rešenje.

Iznenađujuća je odluka o rehabilitaciji Dragiše Cvetkovića. Koje to vrednosti danas u društvu zastupamo i negujemo ukoliko se kao vrednost afirmiše potpisivanje pristupanja Trojnom paktu. Antifašizam je istorijski i moralni kapital srpskog naroda i ukoliko budemo dovodili u pitanje jedan takav međunarodni demokratski legitimitet srpskog naroda u 20. veku, onda ćemo se vrlo brzo u budućnosti spoticati o nerazumevanje samih sebe i svoje prošlosti.

Direktor Arhiva Srbije