Sećanje na pionirske dane džeza

Da su stvari koje se spontano dese najbolje, svedoči primer seksteta Marković–Gut. A kako je sve počelo? Do susreta dva džez velikana–Milivoja Miće Markovića i Stjepka Guta došlo je sasvim slučajno. Bilo je to davne 1980. godine, a gde drugo do u kafani. I to „Šumatovcu”. Naleteli su jedan na drugoga baš ispred „Šume” i samo rekli: „Hajde da napravimo nešto!”

I šta su napravili? Pa proputovali su ceo svet, svirali na najznačajnijim festivalima, snimili pet izdanja, opčinili publiku i kritiku… Svojom svirkom, kako su neki pisali, „skidali su zvezde sa neba”. Za to vreme (polovina osamdesetih) – dovoljno, zar ne, reći će danas. Od tada je prošlo 25 godina. I baš na 25. rođendan Beogradskog džez festivala eto opet seksteta Marković–Gut pred prestoničkom publikom. U četvrtak, 29. oktobra u Domu sindikata vrhunski džezeri okupljeni u ovom sekstetu otvoriće ovogodišnji jubilarni festival i probuditi neke nove emocije i osvežiti sećanja…

Posle toliko godina magiju na sceni ponovo će pokušati da ožive Milivoje Mića Marković, Stjepko Gut, Miša Blam, Lazar Tošić, Miša Krstić i Nikola Mitrović. Uz specijalnog gosta – Jovana Mikovića.

– Mi smo se razišli pre 25 godina i svako je otišao na svoju stranu, u Ameriku, Dominikansku Republiku…, a neki su ostali ovde. Svako je radio svoje, nismo se viđali i bilo je teško sve ponovo sastaviti. Prošle su tolike godine. Ali, imali smo probe i nadam se da će to ovoga puta biti ono što je nekada bilo, možda čak i bolje. To kažem zato što smo stariji, zreliji, bolje sada sviramo– priča nam Milivoje Mića Marković.

Na Markovićevu priču nadovezuje se Stjepko Gut. Upravo je Beogradski džez festival bio odskočna daska za njegovu internacionalnu karijeru.

(/slika2)– Sva ta vodeća imena, koja su nekada dolazila na džez festival, svake večeri su se spontano priključivala džem sešenovima u Domu omladine. Jedne večeri sam ja vodio sešen i samo su mi posle svirke rekli da me Lajonel Hempton zove da sednem sa njim. Rekao mi je da mu se sviđa kako muziciram i da, ukoliko želim, mogu da sviram sa njegovim orkestrom. I tako je počela moja svetska karijera. Emotivno sam vezan za Dom omladine. Mi smo tu i kao sekstet držali probe, imali prve svirke, čini mi se da smo početkom osamdesetih i otvorili Beogradski džez festival. Zato mi je izuzetno drago što ponovo to činimo posle toliko godina.

Gut se priseća koliki je nekada bio značaj ovog seksteta. Na sreću, ni danas nisu zaboravljeni. Kaže da u Njujorku, gde godinama živi, sreće ljude koji mu sa oduševljenjem pričaju o sekstetu.

– Jednom mi je u Njujorku prišao naš čovek, kome je bilo veliko zadovoljstvo što me je upoznao, i odmah je počeo da mi priča kako mu je sekstet obeležio studentske dane. Iako postoji praznina od 25 godina, ljudi znaju ko smo. Drugo, nama znači da ponovo sviramo. Pošto je ovo jubilarni festival, ideja da se ponovo okupimo je sjajna. Ne samo zbog nostalgije već i zbog toga da bi oni mlađi, koji ne znaju da smo mi bili pioniri, mogli da nas upoznaju.

Marković se priseća da je period proveden u sekstetu možda i jedan od najlepših u njegovoj bogatoj muzičkoj karijeri.

– Znate, mi smo obišli pola sveta. Bili smo svuda–od Kube do Sibira, od Norveške i Belgije, do Turske i Italije. Nastupali smo na raznim festivalima, uključujući i jedan od najznačajnijih festivala–„North Sea”, gde smo neočekivano napravili lom. Gledali su nas kao u čudu, jer nisu mogli da veruju da iz Jugoslavije dolazi takav orkestar. Preokrenuli smo stvari i napravili veliki pomak – kaže Marković.

Gut ima divna sećanja na druženja i putovanja sa sekstetom. Ali, ističe i da su oni tada imali dodatni motiv–da probijaju led.

– Dolazili smo iz zemlje o kojoj neki nisu imali lepo mišljenje. Sećam se da kad nekom kažeš da si iz Jugoslavije, oni odmah pokrivaju rukama džepove. Morali smo da budemo duplo bolji. I onda izađemo na scenu i sviramo kao što se svira u zapadnoj Evropi, i to među najboljima, i niko nema zamerku. Bilo je tu i srpskog inata – da im pokažemo da znamo. Odradili smo jedan pionirski potez. Do tada su na beogradskoj sceni bila samo okupljanja u Domu omladine, povremeni džem sešenovi, ali nije bilo organizovanih bendova. Ali onda dolazimo mi, pravimo probe, radimo kao bilo gde na Zapadu. Ljudi su tada shvatili da je došlo drugo vreme.

Mića Marković je od ponovnog pokretanja Beogradskog džez festivala 2005. godine u upravnom odboru ove manifestacije. Sa ponosom ističe da je festival proglašen manifestacijom od posebnog značaja za grad Beograd.

– Program ovog festivala oslikava sadašnji trenutak. Kada pogledate spisak učesnika, na kome imate Kurta Elinga, Džoa Lovana, Anat Koen, Terensa Blanšara…, i uzmete u obzir sredstva kojima raspolažemo, ovo je najbolje što možemo. Za Sonija Rolinsa nemamo dovoljno novca. A i imena kao što su Djuk Elington, Kaunt Bejzi, Majls Dejvis ili Dizi Gilespi više nisu živi.

Stjepko Gut se slaže i smatra da u džezu danas postoji mala kriza. Kao i sve u životu, i džez ima svoje uspone i padove.

– Imali smo sreću da smo tada na džez festivalu imali mogućnost da vidimo velikane. Kao klinac sam gledao Kaunta Bejzija, pa Djuka Elingtona… Nema više danas veličina tipa Armstronga. Ali, mi smo imali sreće da dva puta u Beogradu vidimo Armstronga. Možda će za 50 godina opet biti takvih imena, ali danas ih nema.