Istočno pitanje u ruskoj misli I–II

Dvotomno delo „Istočno pitanje u ruskoj misli I–II” Branimira Kuljanina, profesora društvenih teorija i filozofije istorije na Filozofskom fakultetu u Banjaluci, nesumnjivo je povoljna a i retka prilika da se naš čitalac koliko-toliko upozna sa genezom i razvojem istočnog pitanja. Ovo je, možda, prvi takav ozbiljniji i dublji pokušaj u srpskoj filozofiji, a tu je čitava plejada, za ovu tematiku nezaobilaznih, ruskih filozofa. Na prvom mestu: P. Čadajev, A. Homjakov, J. Samarin, A. Hercen, M. Bakunjin, F. Dostojevski, K. Leontijev, N. Fjodorov, V. Solovjov, J. Truljecki, N. Berđajev, S. Bulgakov, V. Zenjkovski, E. Spektorski, V. Ključevski, N. Danilovski, P. Floveski i drugi, manjeg značaja i uticaja.

Šta je, u stvari, Istočno pitanje? Solovjov ga je, čini mi se, najadekvatnije definisao: svetskim Istočnim pitanjem on naziva istorijsko suparništvo koje je tokom milenija trajalo između Evrope i Azije, između „evropskog i azijskog duha”. U drugoj polovini XIX veka u evropskoj politici uglavnom su se oblikovale one aktivne snage koje su i u HH veku određivale njene unutrašnje motive. Upravo u tom periodu, u svim svojim ogromnim razmerama pojavljuje se, takozvano, Istočno pitanje kroz čiju se prizmu manifestuju svi nivoi i aspekti protivrečnosti između vodećih subjekata svetske istorije.

Kuljanin to dobro uviđa, stalno držeći na oku poznati iskaz Danilovskog da Istočno pitanje ne pripada onim pitanjima koja podležu rešenju diplomatije. Na tom talasu promišljanja, Solovjov je pokrenuo interpretiranje ove teme šire od političke terminologije i diplomatske leksike druge polovine XIX veka – samo kao pitanje o crnomorskim moreuzima i sudbini slovenskih i grčkih teritorija koje su se oslobodile turskog jarma. No, za razliku od Solovjova koji, izgleda, ne primećuje protivrečnosti Rusije i Evrope, svetsko Istočno pitanje u tumačenju Danilovskog jeste odnos Zapada prema Rusiji i slovenstvu, kao suparništvo posebnih pojava svetske istorije i kulture, pri čemu svaka od njih ima svetskoistorijski značaj. Upravo je Danilovski i predskazao neizbežno pomeranje težišta svetske politike na dodirnu tačku slovenstva i latinstva, što se sjajno opravdava – evo vek i po, i izvanredno razotkriva suštinu protivrečnosti: dok je između Rusije i Evrope stajala turska fantazmagorija, ovi uzroci su mogli ostati i neprimećeni. Ali kad se privid raspršio, pravi neprijatelji pokazali su se licem u lice.

Nesporni lideri u nihilističkoj interpretaciji ruske istorije i spoljne politike Rusije XIX veka su klasici marksizma na čijim radovima je odnegovan Lenjin. Ideja svetske revolucije, koja je u to vreme oblikovana u naučnopraktičnu teoriju, može se smatrati jednim od aspekata Istočnog pitanja: borba protiv pravoslavnog apostolskog hrišćanstva i njegove materijalizovane snage – pravoslavnog Ruskog carstva. Još je 1848. godine Engels definisao da revolucija ima samo jednog realno strašnog neprijatelja – Rusiju.

Ovaj aspekt Istočnog pitanja mogao je u Kuljaninovom tekstu da nađe više mesta: više zato što je, svojim snažnim uticajem, nemačka klasična filozofija ulogu stvaralaca svetske istorije dodelila – samo zapadnim narodima. Engels je uvek otvoreno ispoljavao omalovažavanje Slovena, strah od njihovog ujedinjenja i veoma brinuo za sudbinu nemačkog Grostauma u slučaju uspona slovenstva.

Staljin je žestoko reagovao: njegov opus je zadivljujući primer makijavelizma. Dok virtuozno žonglira marksističkim postulatima, cinično i licemerno odajući priznanje genijalnosti „osnivača”, Staljin nije ostavio ni kamen na kamenu od Engelsovih optužbi Rusije zbog njene, tobožnje, reakcionarnosti. Takođe, veoma je pronicljivo dokazao Engelsovo suštinsko ignorisanje i prećutkivanje anglo-germanskog antagonizma, mešavinu proengleske, antiruske pozicije i brutalnog nemačkog nacionalizma.

Knjiga Branimira Kuljanina nije bez mana, ali ih njene vrline i prednosti nadmašuju. Njen autor je, ponekad, prilično subjektivan, da ne kažem, pristrasno-intiman; složili se mi ili ne sa zaključcima ove vredne knjige, ona nam daje dragocene smernice za raspravu i ne samo puko, površno prikazivanje istorije ideja već potpuno artikulisani, istorijski ozbiljni, poverenja dostojan rezime ruskog mišljenja Istočnog pitanja.