Glas naroda

Uspešan političar bazira svoje poruke na rezultatima istraživanja javnog mnjenja. To bi bilo neko opšte mesto političke strategije.Nije da se sasvim ne slažem s tim. Po definiciji, politička popularnost zavisi od toga šta javno mnjenje misli o političaru i njegovim stavovima, a istraživanja javnog mnjenja su u svakom slučaju solidan način da se to ispita.

Ankete, međutim, imaju svoja ograničenja. O nekim političkim pitanjima, javno mnjenje ili ništa ne misli ili ima kontradiktorne i nerazrađene misli. Drugim rečima, ankete i fokus-grupe često teraju ljude da se izjašnjavaju o stvarima koje ih slabo interesuju. To pokazuje činjenica da kad se isto pitanje formuliše na različite načine često se dobija različit rezultat. Sve te pojave su rezultat činjenice da ljudi ni svom političkom stavu ne pridaju uvek previše značaja. Političari se u nekim slučajevima nepotrebno prilagođavaju ovim efemernim, iznuđenim stavovima, što vodi ka dezinfekciji političke kulture besmislenim frazama i praznim obećanjima.

S druge strane, uspešni političari i uspešne liberalne demokratije postojali su mnogo pre nego što su se pojavila naučna istraživanja mišljenja. Najboljipolitičari imaju talenat da pogode šta javno mnjenje misli, da osete u kom smeru se kreće i prema čemu je indiferentno. Ako je u pitanju čovek od principa, kojem su bitne i ideje a ne samo to da je na vlasti, njegova prednost je što je u stanju da svoje principe sprovede u delo.

Takav čovek ume da narodne proto-misli uveže u svoju priču, i da svoja uverenja i znanje koristi da im da strukturu i smisao. Čvrsta politička uverenja su tu prednost, a ne mana, jer on, za razliku od hirovitog mnjenja, u svakom trenutku zna šta hoće. To mu omogućava da svoje stavove sprovede u delo tako što zaobilazi ono što narod definitivno neće i uspešno pronalazi prostor za kompromis između svojih principa i narodnog raspoloženja.

Češki predsednik Vaclav Klaus, za kojeg kažu da je neprevaziđen poznavalac češkog naroda, odličan je primer za ovo: i kao čovek čvrstih uverenja i razvijene političke filozofije, i kao neko ko ta uverenja uspeva u solidnoj meri da sprovode u delo ignorišući uobičajena pravila političkog marketinga. Klaus otvoreno i sa očiglednim zadovoljstvom dovodi u pitanje moderne tabue poput globalnog zagrevanja, multikulturalizma, ekonomskih stimulusa, centralizacije odlučivanja i načina usvajanja Lisabonskog ugovora. Naizgled paradoksalno, sve to ne samo da ga nije politički marginalizovalo već je, na ogorčenje mnogih marketinški umivenih političara, dovelo do toga da sudbina cele Evrope zavisi od njega.

Jer uprkos irskom referendumu, Lisabonski sporazum ne može da stupi na snagu dok ga Vaclav Klaus ne potpiše; lider britanske opozicije Dejvid Kameron je obećao referendum ako torijevci dođu na vlast na izborima u Velikoj Britaniji, što je prilično izvesno; skoro svi se slažu da bi eventualni britanski referendum bio kraj Lisabona. Sudbina celog sporazuma zavisi od toga da li će Klaus u sledećih nekoliko meseci da stavi svoj potpis na sporazum kojem se veoma protivi ali koji su već ratifikovala oba doma češkog parlamenta i sve ostale zemlje članice.Iako će Klaus na kraju verovatno potpisati sporazum, to neće biti zato što je, zaluđen svojim idejama, loše procenio politički rizik i raspoloženje češkog naroda. Najnovija anketa za jedan češki list pokazala je da Klaus uživa sasvim solidnu podršku (65 odsto) u svom poslednjem naporu da spreči usvajanje Lisabonskog sporazuma, što potvrđuje tezu da i pristup politici baziran na otvorenosti i idejama može da bude isplativ.

dr psihologije