Trajanje kao najveći kvalitet

Ko zna gde bi danas bila Gabi Novak da je davne 1964. godine prihvatila ponudu da ode na Zapad i pokuša da napravi karijeru u inostranstvu. No, i bez toga, kada se osvrnemo na proteklih pet decenija, karijera čuvene hrvatske pevačice je za veliko poštovanje. Gabi Novak je dama koja je oduvek brižljivo pazila na svoj imidž i karijeru, koja nije pristajala na bilo šta. Iza nje su brojne pesme koje ni danas nisu zaboravljene, pobede na mnogim festivalima diljem bivše Jugoslavije, Gabi je jedna od retkih umetnica sa ovog područja koja je imala priliku da deli scenu sa velikim Luisom Armstrongom i mnogim drugim značajnim svetskim džez muzičarima.

Ceo život Gabi Novak vezan je za muziku. Njen prvi suprug Stipica Kalođera bio je muzičar, a skoro četiri decenije u braku je sa Arsenom Dedićem. Arsenov i njen sin Matija takođe je muzičar…

U intervjuu za „Politiku” Gabi se priseća kako se „u njeno vreme” slušala italijanska kancona ili francuska šansona, ali je nju, ipak, više zanimao džez. Iako je, kako nam kaže, džezu odavno rekla „do viđenja”, neverovatno je da ove godine ima čast da otvara džez festivale. Posle zagrebačke „Džezarele”, otvoriće i Beogradski džez festival, 29. oktobra u Domu sindikata, a na sceni će je pratiti najbolji hrvatski muzičari, predvođeni Matijom Dedićem, uz goste: gudački kvartet „Kornelije”, Kristijana Beluhana i Marka Đorđevića.

– Vrlo sam srećna i zadovoljna što ću se predstaviti beogradskoj publici na drugačiji način. Ovoga proleća sam u Zagrebu, na otvaranju festivala „Džezarela”, napravila jedan pop-džez program sa Arsenovim evergrin pesmama u drugačijim aranžmanima i džez standardima. Iskoristila sam mogućnost da izbegnem zabavnu muziku, ili šlageristiku, kako moj Arsen voli da kaže, a u kojoj sam napravila svoje najveće uspehe i malo se vratila džezu. Veoma sam uzbuđena i nadam se da nećemo izneveriti publiku.

Mnogi ne znaju da je Gabi Novak rođena u Berlinu uoči Drugog svetskog rata, od majke Nemice i oca Hvaranina, i da je u muziku, kako kaže, slučajno „upala”.

– Muzika je bila u meni od najranijeg detinjstva, pa imala sam tri-četiri godine kada bih stala na stolicu i pevala „Tiha vala jeka”. Ali, nikada nisam imala ozbiljniji poriv da se time bavim. Slikarstvo me je veoma zanimalo i zato sam i upisala školu za primenjenu umetnost. Nakon završetka škole, zaposlila sam se u studiju za crtani film pri „Zagreb-filmu”. Uživala sam tamo, misleći da radim ono što sam celoga života želela. Ali, desila se jedna čudna stvar. Pošto sam stalno pevušila, predložili su mi da pozajmim glas jednom crtanom liku. To je čuo Bojan Adamič, vođa ljubljanskog Big benda, i upitao ko je ta mala koja oživljava sve te crtane likove. Rekao mi je da imam divan glas i pitao da li bih došla u Ljubljanu da pevam na jednom džez koncertu. Pristala sam, i tako sam imala prvi javni nastup u Ljubljani sa Big bendom. Već 1958. godine pobedila sam na „Zagrebfestu” sa pesmom „Ljubav i šala”.

(/slika2)Ističe da pripada generaciji koja je imala drugačiji pristup muzici i koja nije želela da pošto-poto bude prisutna na sceni. Objašnjava nam da zato i ima samo tri ce-dea i jednu zlatnu kolekciju, iako je već pet decenija u muzici.

– Sada će mi, prvi put nakon toliko godina, izaći lajv album i di-vi-di sa koncerta u Zagrebu. Nikada nisam pristajala da pevam bilo šta, niti da štancujem muziku. A i imam dovoljno hitova iza sebe. Što kaže Kemal Monteno: „Šta ćeš više snimati, sve si snimila, samo pevaj ono što imaš.” I to je živa istina. Iako trajem već toliko, nikada nisam bila megapopularna, uvek sam, da tako kažem, tinjala. Imam određeni broj poštovalaca i meni je to dovoljno. Sam podatak da tako dugo trajem je, za mene, najveći kompliment.

I Matija Dedić je u nedavnom razgovoru za „Politiku” rekao kako bi voleo da Gabi bude prisutnija na sceni, umesto što stalno brine o porodici…

– Koliko god da obožavam muziku i bez obzira na to što ću pevati dok mogu, ne želim više da grizem i vičem: „Idemo, idemo”… Posle toliko godina rada nisam se zasitila, jer posvetiti toliko godina života muzici nije šala, ali došlo je vreme da neke druge stvari za mene budu važnije. Bitnije mi je da održim porodicu. Uostalom, Arsen je čovek koga treba posebno paziti, jer znamo šta je sve prošao, i bolest i transplantaciju, pa baš ne želim da ga ostavim na suvom, da bih otišla na turneju. Ili da ostavim svoju unučicu Lu da je podižu prijatelji… To ne dolazi u obzir. Porodica mi je prioritet.

Kaže da smo poplavljeni muzikom koja je kratkog daha, a neprimereno se „pumpa” u medijima. Po njenom mišljenju, danas ima malo kvaliteta u muzici, jer su autori potpuno zakazali!

– Znate da ljudi iz bivših jugoslovenskih republika i danas dolaze kod Arsena i mole ga da im napiše nešto. Eto, on sad radi za Čolića i još mnogo njih. Često me pitaju: „Kako Arsen uvek pogodi pravu pesmu za tebe?” Pa, zato što uvek zna šta mi je potrebno. Neću valjda da pevam neke pesmuljke! Znate, nekada se negovala dobra muzika. Eto, baš smo se skoro Arsen i ja setili kako smo davne 1979. godine pevali „Ono sve što znaš o meni”, a ta pesma nije ušla u finale festivala, niti je nagrađena. A ta numera i danas pokreće. To su, prosto, večne pesme. Kompozitori, tekstopisci idu jednim jeftinim putem koji nikuda ne vodi, ne ostavlja trag. Nikada nisam želela da budem dopadljiva, već da ljudima kažem nešto što će razumeti, što će im značiti. Neko želi brz uspon, a moje sazrevanje je trajalo godinama. Zato trajem i danas!