Lek

Kažu treba odmah, sve i sada. Nema uvoda. Sve je pogodak u metu ili čisti promašaj.

Nisam sigurna i muče me sumnje. Ranjivost i podsećanje su deo mene i svaki dan me preoblikuju i podsećaju ko sam. Iz sopstvenog pepela se kao Feniks svaki put iznova rađam.

Negujem svoju slovensku tananost, ponekad bolećivost, kao nežnu biljku da se ne bi spržila na ovom oštrom i tako racionalnom anglo-saksonskom svetu. Zalivam je suzama, lomim srce sećanjima, grejem vatrama nezaborava. Svaki dan se podsećam da živim i osećam, a ne samo funkcionišem.

Ne mogu da budem neko drugi. Drugačije niti ovo telo drže na okupu. Telo, koje me polako izdaje i duh koji ostaje nepokoran.

O, kako su srećne ptice. Uče nas da život gledamo odozgo, iz neke višlje perspektive. Šćućurena na balkonu dižem ruke uvis. Let je moj razlog, a pesmu biram da me čuju.

Gde su moje blagodeti? U teškim drvenim sanducima, zaključane? Moja je sreća kao paučina i paperje, ono neuhvatljivo nešto što treperi između nas, ono što se daje ne tražeći ništa za uzvrat i prima uzdrhtalo. Bez početka i kraja.

Kapljice dana, meseci, godina. Tople letnje kiše. Život koji otkida dane kao plavna voda tešku, masnu i plodnu zemlju. Berem ih kao blagorodno poljsko cveće i lekovito bilje. Najmirisnije, ono koje raste uz put dok jurimo prašnjavim drumom da stignemo do cilja.

Male flašice mirisnog sadržaja poređane na polici trajanja koja se zove moj život. Svakog jutra umivam se nadom i sumnjom podjednako, pretačem im sadržaj a vreme ih svaki dan boji drugom bojom: Zelenom i modrom kao jasna jezera znanih i neznanih očiju na čijim sam obalama plakala, od radosti i tuge, svejedno, zajedno sa njima. Moćne planine sreće u kojima odjekuje naše srce i još jaz ponora i crnilo koje nas je progutalo kao crna i teška zemlja grobove najmilijih. Cvetne livade šarenih malih i velikih pobeda, tektonska pomeranja geografije duše nastala rođenjem naše dece.

Sve to i još mnogo toga ravnodušno je valjala velika mutna voda ravničarske reke noseći me, neumoljivo i gotovo sudbinski, ka nekom dalekom i nepoznatom Pacifiku.

***

Svetlo nestaje u zamućenoj vodi odlazeći negde daleko, daleko od mene, u suton iza ravnodušnih bregova. Žari se crveno ranjeno sunce u dnu moga oka i tone u mrak i ćutanje.

"Telo je moje prah, a vi, vi dušu hoćete da nam uzmete ", reče major Isaković napuderisanom austro-ugarskom velikodostojniku.

Danas sam uzela tu flašicu sa police kao gorak lek koji moram da popijem.
"Telo je naše prah ", odzvanjalo mi je u mislima...

Posle toga, osećala sam se bolje. Sve je nekako došlo na svoje mesto. Imalo je smisla. Taj dan.