NEUSTAVNO ODUZIMANjE IMOVINE

Sigurno smo svi videli na vestima nove uspehe naše policije, tužilaštva i ministarstva pravde u novim epizodama dugogodišnje serije o borbi protiv organizovanog kriminala. Ti uspesi se najviše vide kroz novu oduzetu imovinu osobakojesu optuženeza krivična dela organizovanog kriminala i za ostala dela za koja se može oduzeti imovina po shodnom zakonu. Naizgled je ovde sve u redu i zaista treba gromoglasno podržati volju da se primeni najrigoroznija mera kojom se seče u samu osnovu kriminala, a to je njegova finansijska korist. Uostalom, organizovani kriminal je jedan od najvećih problema koje su nam devedesete zaveštale a koji je uspeo da se prilagodi i čak prosperira u nestabilnim uslovima srpske tranzicije. Zato je ovakav zakon i bio preko potreban srpskom pravosuđu. Međutim, način na koji se ova borba sprovodi može,nažalost,da stvori više problema nego koristi i da na kraju kriminalci dobijui obeštećenja koja će građani morati da plaćajuiz budžeta.

Problem je u više stvari. Kao prvo,uopšte se ne može reći da je jasno definisano krivično delo organizovanog kriminala;kod nas je maltene svaka vlada donosila svoju definiciju,što kroz Krivični zakonik, što kroz Zakonik o krivičnom postupku ili kroz Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. Ove definicije su međusobno različite i ostavljaju na izbor tužiocu koju će primeniti. Najšira je onasa kojom može najviše da se „dobaci” a to je definicija iz trećeg pomenutogzakona. Ona definiše organizovanu kriminalnu grupu kao najmanje tri osobekojesu učiniledelo za koje je zaprećena kazna od najmanje četiri godine. Takva definicija,pored toga što organizovanu kriminalnu grupu poistovećuje sa saizvršilaštvom ili udruživanjem radi vršenja krivičnih dela,praktično pokriva više od 70 odstokrivičnih dela iz KZ-a. To daje još jednu samovoljnost tužiocu,a to je da li će krivično delo biti tretirano kao „regularno” po KZ-u ili kao „organizovano”. Verovatno će jedan od kriterijuma, u ovo vreme krize, biti i imovinsko stanje optuženog, kad nijedan drugi nije propisan. Ovakva dupla arbitrarnost je protiv pravne sigurnosti i po našem Ustavu (član 34) i što je još važnije protiv je Evropske konvencije o ljudskim pravima (član 7).

Dalje, kada tužilacdelo kvalifikuje kao „organizovano” onda je dovoljno samo podizanje optužnice da bi se pokrenuo postupak oduzimanja imovine i to ne one koja je pribavljena delom već važi pretpostavka da je sva imovina optuženog proistekla krivičnim delom ukoliko ne dokaže suprotno. Taj postupak dokazivanja porekla imovine u praksi se dešava samo kroz postupakprivremenog oduzimanja imovine koji tužioci iz nekog zanimljivog razlogaveoma koristejer je više od 90 odstooduzete imovine do sada došlo iz privremenog oduzimanja. Privremeno oduzimanje daje neverovatno ovlašćenje Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom da proda ili pokloni privremeno oduzetu imovinu pre nego uopšte dođe do pravosnažnog okončanja presude za krivično delo. To znači da bi se nekom oduzela i prodala njegova imovina dovoljno je samo da se podigne optužnica protiv njega. Ukoliko je cilj privremenog oduzimanja sprečavanje prodaje imovine i činjenje nje nedostupnom vlastima, onda je bilodaleko srazmernije uvesti meru zabrane raspolaganja imovinom za vreme trajanja krivičnog postupka. Pošto to nije urađeno, privremeno oduzimanje imovine i njena kasnija prodaja je protiv Prvog protokola Evropske konvencije o ljudskim pravima. Uostalom, valjda jelogično pitati kako nešto možete da prodate a da niste vlasnik te stvari.

Onda nije ni čudo zašto su italijanski tužiocirekli našoj ministarki pravde kada je bila u poseti Italiji da bi voleli kada bi i oni imali takav zakon kakav srpski tužioci imaju na raspolaganju. Takav zakon ne samo danemaju Italijani nego niko u Evropi,i to ne zbog toga što imaju preteranih skrupula prema organizovanom kriminalu već zatošto ne žele da im presude padnu i da kriminalci dobiju obeštećenja u Strazburu.

Ne sme se dozvoliti da građani opet finansiraju kriminalce i da se naše pravosuđe još jednom degradira. Zato moramo nazvati stvari pravim imenom. Ovaj zakon je donet kako bi se eventualno neki deo budžetske rupe finansirao imovinom proisteklom iz organizovanog kriminala, jer bolje je da se teret krize premesti na kriminalce nego na pošten svet. O tome opet svedoče izjave „nadležnih” koji kažuda država ovim zakonom može dobiti „cirka” dve milijarde evra što je opet,po rečima nadležnih,isto onoliko koliko tražimo od MMF-a. Nema razloga da se sumnja u načelnu dobronamernost ovakve politike. Ipak, u tome se ne može ići preko jedne linije koju postavljaju ljudska prava koja imaju i kriminalci.Ta prava, verovali ili ne, ne daje država pa ona ne može ni da ih uzme već ih svi stičemo samim tim što smo ljudi i to je jedna lekcija koju svi moramo da naučimo da je ne bi plaćali sa kamatom kasnije.

Pravni forum