Nastavili su rat posle rata

Zakon o izjednačavanju četnika i partizana donesen je pod određenom konjunkturom antikomunizma i nacionalizma. Nacionalizam je našao određene načine kako da učvrsti svoje pozicije, a jedan od tih puteva, ne samo u Srbiji nego i u Hrvatskoj, Sloveniji itd., jeste afirmacija onih koji su se oružjem borili protiv suživota na prostorima bivše Jugoslavije. Insistirajući na rehabilitaciji nacionalista i antikomunista mi danas sečemo granu na kojoj jedino možemo da opstanemo, a to je suživot i međusobna tolerancija.

Naša bitka u Drugom svetskom ratu bila je grčevita borba za oslobođenje zemlje od fašističkog okupatora. Ona je imala i neke elemente građanskog rata. Ali partizani su se borili prvenstveno protiv fašističkog okupatora, pa zašto bi štedeli kvislinge i kolaboracioniste. Ko je bio sa okupatorima, sa njima se i poistovećivao. Prema tome, nismo svi bili isti. Suvišno je dokazivati istorijske činjenice.

Koliko su jugoslovenski komunisti grešili prema pojedincima u vreme sukoba sa Informbiroom? Sukob sa Staljinom bio je krupan događaj u tadašnjim odnosima između država. To ,,ne” IB-u bio je svetski politički hit. Tada je, međutim, trebalo sačuvati mir u ratom napaćenoj zemlji. U njoj je, nažalost, NKVD brzo uspeo da instalira jaku kontraobaveštajnu mrežu. U to vreme, pod psihozom da se mir mora sačuvati po svaku cenu – svakako da je bilo i grešaka. Ali da nije bilo određene represije – došlo bi do građanskog rata, što je i bio Staljinov cilj. To smo onemogućili, a greške su minorne. Da nije bilo tako, cela Jugoslavija bila bi Goli otok.

Istina je i da se u uslovima gladi, u vreme prisilnog otkupa, na silu oduzimalo od onih koji su imali da bi se prehranili gladni delovi zemlje. To nije bila borba protiv kulaka nego protiv onih koji su krili viškove hrane. I u takvim okolnostima bilo je grešaka. Izvesne rehabilitacije su i u toj oblasti nužne, ali sudske rehabilitacije okrivljenih sudskim presudama. Međutim, tako se uvek ne radi. Evo, Dragiša Cvetković nije osuđivan, pa i nema potrebe za njegovom rehabilitacijom.

Da li treba rehabilitovati one koji su na samom kraju rata bežali pred partizanima uz samosvesni strah od odmazde za svoje kvislinško-kolaboracionističke grehove? Svi oni kolektivno ne mogu biti rehabilitovani, jer je AVNOJ 1944. godine proglasio amnestiju za svakoga ko je bio u četničkim i domobranskim redovima, a prišao je narodnooslobodilačkoj vojsci i nije pravio zločine. Posle rata niko bez suda nije bio kažnjen. To je bio izričit stav novouspostavljene vlasti u celoj Jugoslaviji. Dakako, to se nije moglo odnositi na zločince iz redova ustaša, nedićevaca i ljotićevaca. A u Blajburgu su stradali oni koji su nastavili rat posle rata, koji nisu odložili oružje, a morali su. Sami su to odabrali. Među njima bilo je i nedužno stradalih (članovi porodica i sl.), ali za to su krivi oni koji su ih povukli za sobom.

Izmišljotine su da su u Srbiji na kraju rata ,,komunisti” ubili na hiljade ljudi. Cilj takvih izmišljotina je da se komunistima stavi na teret što više ,,grehova” kako bi se njihova antifašistička uloga u narodnooslobodilačkom ratu anulirala. Verujem da će taj ostrašćeni pritisak vremenom slabiti i da će stvari doći na svoje mesto. Svaka istina mora da ispliva. Niko ne može da ospori činjenicu da su se protiv okupatora borili samo Titovi partizani i njihovi simpatizeri. A današnji novopečeni antifašisti u stvari su – antiantifašisti. Oni, uprkos svemu, nastoje da se domognu antifašističkih poena,danas konjunkturnih u čitavom političkom svetu.

Pitanje je, međutim, koliko se Srbija danas zvanično deklariše kao antifašistička. I u kojoj meri državni predstavnici svojim gestovima iskazuju takvu svoju opredeljenost. Cenim, na primer, akt za civilizacijsko obeležavanje godišnjice pogibije kralja Aleksandra Karađorđevića – ujedinitelja čitave Jugoslavije. Niko ne može da ospori tu njegovu ulogu. Ali nameće se pitanje zašto niko od državnih funkcionera ne iskazuje dužno poštovanje prema Josipu Brozu Titu, kao dugogodišnjem šefu zajedničke države SFRJ, koju je čitav svet visoko cenio zahvaljujući, u velikoj meri, tadašnjem predsedniku. Srbija bi zbog takve svoje doslednosti bila mnogo cenjenija.

Zato mislim da bi trebalo da zahvalimo predsedniku prijateljske Rusije koji je prilikom svoje kratke posete uveličao obeležavanje 65-godišnjice oslobođenja Beograda i dao lekciju svima nama o tome da se moramo odnositi antirevizionistički prema našoj zajedničkoj antifašističkoj ratnoj prošlosti.

Publicista, borac NOR-a, pukovnik JNA u penziji