Izgubljeni simbol

23. 10. 2009. 22:00

Ден Браун

Inoe Sato, direktorka KB-a bila je stravičan primerak: nakostrešeni vulkan od žene, visoka svega metar i po. Sama kost i koža, nepravilnih crta lica, s dermatološkim stanjem poznatim kao leukodermija, što je njenu kožu činilo sličnom površini neobrađenog granita obraslog lišajevima. Izgužvani plavi komplet visio je na njenom koščatom telu kao prevelika vreća, a otvorena bluza nimalo nije prekrivala ožiljak na vratu. Njeni saradnici zapazili su da je jedini ustupak taštini, kad je fizički izgled u pitanju, bio taj što je čupala svoje prilično guste brkove.

Duže od deset godina Inoe Sato rukovodila je radom Kancelarije za bezbednost CIA. Posedovala je natprosečnu inteligenciju i zapanjujuće nepogrešiv instinkt, što joj je ulivalo takvu količinu samopouzdanja da su od nje premirali svi oni koji nisu bili sposobni da učine nemoguće. Čak je ni lekarska dijagnoza, da boluje od neizlečivog i krajnje agresivnog oblika raka grla, nije izbacila iz sedla. Upustila se u bitku s njim, što ju je stajalo mesec dana odsustvovanja s posla, pola glasnih žica i trećine telesne mase, a potom se vratila na posao kao da se ništa nije ni dogodilo. Inoe Sato je, izgleda, bila neuništiva.

Robert Langdon je sumnjao da nije bio prvi koji je Inoe Sato preko telefona pobrkao sa muškarcem, ali gospođa direktor i dalje ga je probadala pogledom svojih gnevnih crnih očiju.

„Još jednom vas molim da mi oprostite, gospođo“, reče Langdon. „Još uvek pokušavam da dođem sebi – čovek koji tvrdi da je oteo Pitera Solomona, na prevaru me je večeras doveo u Vašington.“ On izvadi faks iz sakoa. „Ovo mi je jutros poslao. Zabeležio sam broj aviona koji je poslao po mene, pa biste možda, ako pozovete Saveznu avionsku administraciju mogli da...“

Hitro kao munja, Sato svojom ručicom zgrabi list papira. Potom ga gurnu u džep, a da ga nije ni pogledala. „Profesore, ja vodim ovu istragu i sve dok ne rešite da mi kažete ono što želim da saznam, predlažem da ćutite dok vam se ne obratim.“

Sato se potom okrete prema šefu obezbeđenja.

„Zapovedniče Endersone“, reče, prilazeći mu previše blizu i piljeći u njega svojim sitnim crnim očima, „hoćete li biti toliko ljubazni da mi kažete šta se to, kog vraga, ovde dešava? Čuvar na istočnoj kapiji mi je rekao da ste pronašli ljudsku šaku na podu. Je li to istina?“

Enderson odstupi u stranu i tako otkri predmet na sredini poda. „Da, gospođo, pre svega nekoliko minuta.“

Ona letimično pogleda u šaku kao da se radi samo o nehajno ostavljenom komadu odeće. „A ipak mi to niste spomenuli kada sam vas nazvala?“

„Ovaj... mislio sam da već znate.“

„Nemojte me lagati.“

Enderson se pokunji pod njenim pogledom, ali mu glas ostade pouzdan. „Gospođo, situacija je pod kontrolom.“

„Sumnjam da je tako“, reče Sato podjednako samouvereno.

„Forenzički tim je krenuo ovamo. Ko god da je ovo uradio morao je ostaviti otiske.“

Sato ga je gledala sumnjičavo. „Verujem da je neko ko je dovoljno pametan da prođe vaše kontrolne punktove s ljudskom šakom, verovatno dovoljno pametan i da ne ostavi nikakve otiske.“

„To je možda tačno, ali ja imam obavezu da i to istražim.“

„Zapravo, ja vas ovog trenutka oslobađam svake odgovornosti. Preuzimam stvar u svoje ruke.“

Enderson se ukoči. „Ali, ovo zapravo nije u nadležnosti KB-a, zar ne?“

„Apsolutno. U pitanju je nacionalna bezbednost.“

Piterova šaka? Langdon se čudio prateći njihovu unakrsnu paljbu pomalo ošamućen. Nacionalna bezbednost? Langdon je osećao da Sato ne deli sa njim njegov primarni cilj da pronađe Pitera. Izgleda da je direktorka KB-a imala neke potpuno druge planove.

Enderson je takođe delovao začuđeno. „Nacionalna bezbednost? Uz sve dužno poštovanje, gospođo...“

„Verujte, proverila sam“, prekinu ga, „po činu sam iznad vas. Predlažem da postupite tačno kako vam govorim i da to učinite bez ikakvog daljeg pitanja.“

Enderson klimnu glavom i proguta knedlu. „Ali, zar ne bi trebalo da makar uzmemo otiske kako bismo proverili da li šaka stvarno pripada Piteru Solomonu?“

„Ja mogu to da potvrdim“, reče Langdon s mučnom izvesnošću. „Prepoznajem njegov prsten... i njegovu ruku.“ Zastao je. „Samo su tetovaže nove. To mu je neko nedavno uradio.“

„Oprostite?“ Sato je sad delovala nesigurno, prvi put otkad je stigla. „Šaka je tetovirana?“

Langdon klimnu. „Na palcu kruna. A na kažiprstu zvezda.“

Sato izvadi naočare i priđe šaci, kružeći oko nje kao ajkula.

„Isto sam tako siguran“, nastavi Langdon, „premda ne možete da ih vidite, da će i ostala tri prsta na vrhu imati tetovažu.“

Sato je, izgleda, zainteresovao ovaj komentar i ona mahnu Endersonu. „Zapovedniče, hoćete li pogledati i ostale prste, molim vas?“

Enderson čučnu kraj šake pazeći da je ne dotakne. Spusti lice blizu poda i pogleda ispod zgrčenih prstiju. „U pravu je, gospođo. Svi prsti imaju tetovažu, premda ne mogu sa sigurnošću da kažem šta se na ovima...“

„Sunce, fenjer i ključ“, reče Langdon kao iz topa.

Sato se u tom trenutku potpuno okrenu prema njemu, dok su ga njene sitne oči procenjivale. „A otkud vi to možete da znate?“

Langdon uzvrati pogled. „Prikaz ljudske šake, obeleženih vrhova prstiju na ovaj način, veoma je star simbol. Poznat je kao Šaka misterija.“

Enderson se iznenada uspravi. „Ova stvar ima ime?“

Langdon klimnu. „To je jedan od najtajanstvenijih simbola drevnog sveta.“

Sato nakrivi glavu. „Smem li onda da pitam šta, do đavola, traži ovde, usred Kapitola?“

Langdon požele da se probudi iz ove noćne more. „Po tradiciji, gospođo, upotrebljena je kao poziv.“

„Poziv... na šta?“ pitala je.

Langdon pogleda ka simbolima na prijateljevoj odsečenoj šaci. „Vekovima je Šaka misterija služila kao mistični poziv. U osnovi, to je pozivnica da se primi tajno znanje – zaštićena mudrost poznata samo odabranoj nekolicini.“

Sato prekrsti ruke posmatrajući ga svojim kao katran crnim očima. „Pa, profesore, za sada vam prilično dobro ide... s obzirom na to da tvrdite da nemate pojma zašto ste ovde.“

(S engleskog jezika preveli – Radmila B. Šević i Aljoša Molnar)