U hramu Prvog amandmana

Od našeg dopisnika iz Vašingtona

„Prema izveštaju koji je ove nedelje objavila ’Revija američkog novinarstva’, za 93 odsto prodatog tiraža novina danas može da se zahvali otmičarima koji uz pomoć naslovnih strana dokazuju datum kada su snimili svoj video-zahtev za isplatu da bi oslobodili taoca... Iako velika većina Amerikanaca vesti danas konzumira preko Interneta ili televizije, mala ali lojalna zajednica kriminalaca još postojano kupuje novine, smatra autor studije i profesor žurnalizma na Kolumbija univerzitetu Luis Ridl. Oni su nitkovi, ali neka ih Bog blagoslovi što spasavaju našu profesiju...”

Ovo je početni pasus iz teksta sa naslovne strane „Onion” magazina, američke satirične revije koja se besplatno deli na metro stanicama u većim gradovima. Deli se zato što je to jedini način da određeni broj stranica papira na kojima su odštampani njegovi tekstovi stigne u ruke čitalaca. A njih je sigurno mnogo više nego radoznalih putnika podzemne železnice, jer je „Onion” (luk, ono povrće koje izaziva suze), dostupan i na Internetu.

Drastična, ali u osnovi tačna, dijagnoza profesije i biznisa, dobila je nekako u isto vreme potvrdu u vesti da „Njujork tajms” planira da svoju redakciju smanji za još sto novinara (slična redukcija sprovedena je prošle godine). Prvo na dobrovoljnoj bazi, uz otpremnine, a potom i otpuštanjima. Oni koji smatraju da su podobni za ovaj odstrel imaju 45 dana da se odluče. „Nadam se da neće biti otpuštanja, ali možda ćemo morati da im pribegnemo”, citiran je izvršni urednik najuticajnijeg američkog dnevnika, čiji svakodnevni tiraž još nije pao ispod jednog miliona prodatih primeraka (nedeljom 1,4 miliona), ali je na pouzdanom putu da dotle dođe, pošto broj kupaca i pretplatnika iz godine u godinu opada za nekoliko procenata.

Posle ove runde racionalizacije, u redakciji će ostati 1.250 novinara. To je i dalje najviše što ovde ima jedna redakcija – u drugima ih je maksimalno 750 – ali duplo manje nego što je u legendarnom „Tajmsu” bilo samo pre devet godina, na početku ovog milenijuma.

Sa ovom satiričnom procenom koja nije baš sasvim fantazija i neveselom najavom novih otpuštanja u esnafu, koje su me podsetile na sličnu situaciju kod kuće, zaputio sam se u „Njuzej” (Newseum), vašingtonski muzej profesije i esnafa koji još nije samo eksponat, ali je možda na putu da postane.

(/slika2)Uputio sam se u samo srce američke prestonice, u Pensilvanija aveniju, isti bulevar na kojem je i Bela kuća, na puškomet od Kapitola, sedišta Kongresa, dakle u okruženju vlasti, koja je novinarstvu uvek glavna tema, ali, bar ovde, nikada saveznik ili partner.

„Njuzej” je impresivno, sasvim moderno zdanje od čelika i stakla, na čijem pročelju dominira ogromni mermerni deo, džinovska ploča (20 metara visoka i teška 50 tona, kasnije saznadoh) na kojoj je uklesano tačno 45 reči Prvog amandmana na američki ustav, koji je, još pre 200 godina, uspostavio pet sloboda – religije, govora, štampe, okupljanja i podnošenja podnesaka vlastima – koje su temelj američkog političkog sistema i političke kulture, ne doduše ni danas bez polemika imaju li te slobode granice, kad je reč o pornografiji, nasilju u filmovima i na televiziji, nošenju oružja i sličnom.

„Njuzej” je u stvari neka vrsta hrama Prvog amandmana, koji, izuzetnim bogatstvom eksponata, pokazuje istoriju postignuća civilizacije koje je nastalo da bi bilo hroničar istorije.

Od dragocenih primeraka prvih novina (u obliku knjige) iz Nemačke, starih pet vekova, pa do svakodnevno dopunjavanih naslovnih strana sa svih kontinenata (uključujući i „Politiku”), uz artefakte sa događaja koji su podizali štampane tiraže ili gledaoce držali prikovanim za TV ekrane (jedan deo Berlinskog zida, deo deformisanog antenskog predajnika sa jedne od kula Svetskog trgovinskog centra srušenih sada već istorijskog 11. septembra, izrešetani novinarski kombi iz Bosne, potleuša u kojoj je u nekoj američkoj zabiti stanovao terorista koji je ubijao pismima bombama i štošta još) – posetiocu se nudi uzbudljiv i, uz pomoć najnovijih informatičkih tehnologija, interaktivan uvid u istoriju novinarstva i istoriju kroz novinarstvo.

Tu je i galerija koja se bavi gangsterima i novinama, velikim špijunskim aferama (izložena su i vrata hotela „Votergejt” koji je bio predmet najvećeg podviga američkog istraživačkog novinarstva koje je srušilo jednog predsednika), a izložena je i jedna pisaća mašina. „Zbog mlađih posetilaca, koji ne znaju šta je to”, objasnio mi je moj lični vodič za ovu priliku, kustos Džon Mejnard.

Sponzori pojedinih galerija su poznate medijske kuće i magnati, od Ruperta Mardoka i njegove Njuz korporacije, do Siulcbergerovih iz „Njujork tajmsa”, Blumberga, Hersta i drugih. Sponzori koji su imali para, jer je zgrada „Njuzeja” koštala 450 miliona dolara, od čega je samo za plac na kojem je plaćeno sto miliona.

U okviru muzeja je, kao njegov glavni patron, i Fridom haus, glavni američki promotor demokratije i medijskih sloboda širom sveta, koji sastavlja svoju godišnju listu stanja tih sloboda na svim meridijanima, bojeći globus bojama od zelene – apsolutnih sloboda, do crvene, područja represivnih režima. Potražio sam Srbiju. Obojeni smo žuto, sa ocenom 39 od maksimalnih sto.

Ali da li sam dobio odgovor na pitanje zbog kojeg sam se i zaputio u „Njuzeum” – da li će, i kada će, naš esnaf postati istinski muzejski eksponat.

I jesam i nisam. Ponuđen je samo deo odgovora koji se odnosi na Ameriku. U njemu se kaže da su američko novinarstvo i novinski biznis i zdravi i bolesni: dnevno se proda oko 50 miliona primeraka novina i izdavači su, u celini, u prošloj godini ostvarili dvocifrene profite. Ali mnogi su u velikim problemima, naročito dnevnici u velikim urbanim centrima (čitaj Njujork, Vašington, Los Anđeles, Čikago...). U celoj profesiji, čak jedna četvrtina radnih mesta koja su postojala 2001. biće ukinuta do kraja ove godine.

Internet je, kaže se dalje, promenio sve, a pogotovo stari poslovni model po kome mi prodajemo reči čitaocima, a čitaoce oglašivačima. I oglašivači i čitaoci sada imaju veći izbor: kompjuterske ekrane.

Ukratko, sve više Amerikanaca (a to važi i za ostatak sveta, od koga nismo izuzetak) obaveštava se preko Interneta. A tamo su glavni sadržaji – baš ono što mi proizvedemo. To znači da nas sve više čitaju – ali sve manje kupuju.

Pa je glavni problem sada kako rastući broj „onlajn” čitaoca ubediti da reč „free“, koja u isto vreme znači i slobodan i besplatan, treba da zadrži samo prvo značenje. Inače ćemo u dogledno vreme zaista svi završiti samo kao eksponati u ovom ili nekom drugom „Njuzeju” – ili će nas, kako poručuje „Onion”, kupovati samo zlikovci da bi dokazivali datum kada su snimili svoj zahtev za otkup.