Tolerancija se uči i kroz igrice

U želji da napravi dobru političku simulaciju čija će glavna tema biti borba protiv korupcije i nenasilna borba protiv diktature i okupacije, Ivan Marović, jedan od organizatora protesta protiv režima Slobodana Miloševića iz 2000. godine, osmislio je igricu „A force more powerful”.

Ova video-igra, zajedno sa još dve, okarakterisana je kao svojevrsno sredstvo za širenje demokratije, mira i tolerancije.

– Pre svega bih želeo da korisnici razumeju kako funkcionišu politički procesi i kako oni, kao građani, mogu da utiču na njih . U tom smislu, igra stavlja korisnika u ulogu vođe političkog pokreta koji mora da uspostavi koalicije sa ostalim grupama i nenasilnim metodama primora vladu na ustupke – kaže Marović za „Politiku”.

Prema njegovim rečima, interesovanje za ovu igricu, koja se na tržištu pojavila pre tri godine, u poslednje vreme jenjava.

– Mislim da igrice ovog tipa ipak ne mogu da pariraju popularnim „pucačkim” video-igrama, ali ne zbog tematike, već zbog produkcije. Naime, količina novca kojom mi raspolažemo je neznatna u odnosu na budžete kojima raspolažu komercijalne, popularne igre – objašnjava naš sagovornik.

Kako se radi o igri koja zahteva određeno znanje iz oblasti politike, „A force more powerful” su uglavnom igrali korisnici stariji od 14 godina, dok je mlađima mahom dosadna.

U drugoj video-igri „Food force”, rat i suša dovode stanovnike zamišljenog ostrva na ivicu opstanka, pa će bez pomoći spolja milioni umreti. Cilj ove igrice koja je dobila i pozitivnu ocenu od Dženifer Parmali, predstavnice svetskog programa hrane, jeste da deca shvate teškoće dopremanja namirnica u ratne zone

– Ona im pomaže da shvate da i sami mogu biti deo rešenja, što im daje osećaj važnosti – izjavila je Parmalijeva.

Po mišljenju psihologa, deca treba da uče kroz igru i takve metode su uvek poželjne u obrazovanju, ali to ne mora da znači da oni koji igraju igrice čija je tema tuča i pucanje obavezno postaju naslini, niti da će ih igranje drugačijih igrica učiniti tolerantnim.

– Ukoliko je igrica pametno napravljena, ona može biti dobar „trening” za mozak. Ipak, uzroke nasilnog ili bilo kog drugog oblika ponašanja kod mladih ne treba tražiti u video-igrama, već u bliskom okruženju. Naravno da sadržaji TV emisija ili video-igrica nisu od presudnog značaja za formiranje nečije ličnosti – kaže za „Politiku” Nada Korać, razvojni psiholog. 

– Ako je neko nasilan, a provodi većinu vremena uz agresivne video-igre, ne treba u njima tražiti uzrok njegovog nasilništva, već u okruženju koje ga podstiče na takvu vrstu zabave – objašnjava Koraćeva.

U centru pažnje treće igrice o kojoj su, kao i o prethodne dve, nedavno izveštavali pojedini svetski mediji jeste pokrajina Darfur u zapadnom Sudanu. Naime, anonimni pisac je na internet-sajtu „Sekond lajf” kreirao prostor u koji korisnici mogu da uđu i vide šta se događa u Darfuru, kao i da saslušaju izbeglu porodicu koja je trenutno smeštena u izbegličkom logoru.

Prema rečima jednih od najvećih distributera video-igrica, igračima su mnogo važnije tehničke karakteristike, kao što su grafika i zvučni efekti, nego sama priča o kojoj se u igri radi. U Srbiji se, kako kažu, trenutno više prodaju tzv. pucačke igre, ali ne zbog sadržaja već zbog cene.

– Postoji dosta nenasilnih igrica, porodičnog žanra, ali to su uglavnom igrice za konzole i znatno su skuplje od, mnogo traženijih, pi-si igrica – kažu distributeri.

Ipak, naglašavaju da se i kroz igrice u kojima ima nasilja mogu razvijati razne sposobnosti, npr. za osmišljavanje strategije, organizovanje, saradnju...

Prema njihovim podacima, trenutno je najtraženija igrica „World of Warcraft” koja predstavlja zamišljeni svet koji igrač osvaja borbom i koja se igra isključivo preko Interneta.

Branka Mališ