I ja sam angažovani posmatrač

Ovih dana iz štampe je izašla knjiga Alekse Đilasa „Iz emigracije”, u izdanju „Službenog glasnika”. U knjizi je sakupljen bogat materijala iz rada srpske demokratske emigracije.

U prvom uvodniku „Naše reči” iz 1948. godine stoji da „oni koji misle da rade u budućnosti moraju biti načisto sa onim što je bilo u prošlosti”. Može li ova knjiga predstavljati opravdanje za ovakvu rečenicu?

Neki od ljudi koji su u to davno vreme pokrenuli „Našu reč” bili su u demokratskoj opoziciji i pre Drugog svetskog rata. Na primer, njen glavni urednik Desimir Tošić. Ali, i oni koji se ranije nisu politički angažovali uviđali su da put u demokratiju vodi ne samo kroz borbu protiv tadašnje jednopartijske diktature u zemlji, već i kroz odbacivanje svih pokušaja obnove starog poretka. Bio bih veoma zadovoljan ako bi moja knjiga „Iz emigracije” bila podsticaj da se konačno okrenemo budućnosti. Jer kod nas se danas ne samo potpuno nekritički prikazuje međuratna Jugoslavija, već se ogromna energija troši na produžavanje – zasad, srećom, samo u medijima – partizansko-četničkog građanskog rata.

Knjiga je sastavljena tako da se dobije uvid u 43 godine postojanja časopisa „Naša reč”, sa izborom tekstova koji zaokružuju sliku o Vašem delovanju u emigraciji. Predgovor je napisao Desimir Tošić 1999. godine, mislite li da bi predgovor za ovu knjigu napisan danas izgledao drukčije?

Verujem da bi u osnovi bio isti. Jedino bi se Desimir još više gnevio što Srbija nedosledno razvija demokratiju i sporo pravi privredne reforme. Znate, on je bio, s jedne strane, čovekoljubiv i dobrodušan, a s druge, strog i ljutica. Ali, na neki način je stekao pravo da nas grdi. Pa on je posvetio borbi za demokratsku Srbiju više od sedamdeset godina svog života – pre rata je već u Trećoj muškoj gimnaziji u Beogradu bio član omladinske organizacije Demokratske stranke, a pisao je i držao predavanja sve do svoje smrti, do prošle godine.

Milovan Đilas kaže: Gubitak domovine spada u najveće nesreće. Ova rečenica objavljena u „Našoj reči” kao da je predvidela usud današnje Srbije?

Nije sve tako crno. Moj otac takođe piše kako demokrate i kada su van zemlje u suštini nisu emigranti jer „nisu prekinuli vezu sa slobodarskim tokovima svog naroda i čovečanstva – tokovima nepresušnim, koji u svakoj novoj etapi sabiraju nova vrela i probijaju dotrajale, nasilne brane”. Zar ovo nijepoziv na odupiranje sudbini?

Knjigu ste posvetili uspomeni na Vaneta Ivanovića?

Prošlo je deset godina od Vanetove smrti i naše prijateljstvo mi izgleda sve neobičnije. Pored velike razlike u godinama – četiri decenije! – i razlike u poreklu i načinu života bile su ogromne. Jer Vane je bio brodovlasnik koji je najveći deo života proveo u visokom engleskom društvu. Ali, ideje mogu da zbliže veoma različite ljude – u našem slučaju, to je bila vera u demokratiju i jugoslovenstvo. Kod Vaneta je ona bila u punom skladu sa njegovim divnim karakterom – srdačnim, dobronamernim, punim optimizma (omiljena reč mu je bila „kolosalno”).

„Naša reč”, časopis koji je sinonim naše zapadne emigracije, predstavljao je političku radionicu dostupnu svim emigrantima bivše Jugoslavije, naročito Srbije, kako bi, po Vašem mišljenju, izgledao, i da li bi uopšte opstao, časopis-radionica dostupan današnjim teoretičarima demokratije koji nisu „po meri”?

„Naša reč” takođe nije bila „po meri” – ne samo jednopartijskom režimu u zemlji, već ni većem delu srpske emigracije koji je duhom bio u prošlim vremenima. O hrvatskim ekstremistima i da ne govorim. „Naša reč” se održala zahvaljujući spremnosti jednog broja ljudi da bez ikakve naknade samopregorno dela i doprinosi radi jednog dalekog cilja – demokratske Srbije i Jugoslavije. Danas su uslovi za rad neuporedivo povoljniji, ali bi bilo mnogo teže naći ljude spremne na žrtve i odricanja.

Kad Vas je Desimir Tošić prvi put sreo zapisao je: poznavalac dva strana jezika, engleskog i nemačkog, istančanog izražavanja na srpskohrvatskom, poznavanje svetske književnosti, uključujući i modernu, poznavanje istorije, sociologije, filozofije, zainteresovan za bavljenje sportom – Aleksa nas je prosto zbunio. U međuvremenu ste doktorirali, napisali mnogo knjiga, održali mnoga predavanja, zbog čega se danas zvanično ne angažujete u politici?

Pisanje o politici je vrsta političkog delanja, zar ne? Francuski sociolog Rejmon Aron rekao je za sebe da je angažovani posmatrač. Ako bih video da nešto stvarno mogu da izmenim, angažovao bih se neposredno. No, ne verujem da će se to dogoditi.

Da li ste još uvek Jugosloven?

Da.

Dušica Milanović

----------------------------------------------------

Milošević i Kosmet

Kako komentarišete tvrdnju da je Kosovo izgubio Slobodan Milošević?

Kao pokušaj da se kaže da bi se politikom ustupaka i popuštanja, kroz dogovor i sporazum, postiglo više za Srbiju. Rekao bih da sada postoji nacionalni konsenzus da se vodi umerena politika prema Kosovu, ali je naša pozicija neuporedivo slabija nego krajem osamdesetih kada je Milošević došao na vlast. Pouka? Pravo vreme za kompromise je onda kada si jak, a politička veština malo vredi ako se ne anticipira razvoj događaja.