Era Kalimera

Da bih nekako sastavio kraj s krajem, prodajem stvari koje nisu za prodaju – ispovedilo mi se ponaosob, svojevremeno, nekoliko prijatelja dok su otuđivali nasleđene porodične dragocenosti. A danas, kao da su nam najnedostupnija upravo neka od najvrednijih dobara, baš zato što se prodaju iako nisu za prodaju, ponajviše – pravda i jednakost.

Naše doba je proizvelo više nepravde i nejednakosti nego ijedno u modernoj istoriji – proizlazi iz podataka Ujedinjenih nacija i niza istraživanja. Nalazi mogu da se dožive kao novi „sukob unutar civilizacije”, jer ukazuju na pomanjkanje temeljnih vrednosti i pravne države i demokratije, usred globalnog, prvi put u povesti, prevladavanja tih sistema.

Posledice su dramatične i po internacionalne i po nacionalne odnose. Niko nije kažnjen za neopravdano povedene ratove, astronomskim bonusima su nagrađeni direktori koji su upropastili svoje firme i uzdrmali svetske berze, mase poreskih obveznika su prinuđene da iz svog džepa plaćaju zastranjivanja političara i kompanija „suviše velikih da bi se dozvolilo da propadnu”, ukupni teret krize prebacuje se više na leđa srednjih i nižih nego viših slojeva... „To je nepravda”, uzrečica je junaka crtaća, crnog pileta „Kalimera”, s kojim su dugo posprdno poistovećivani svi koji „ne shvataju realnost” oličenu u krilaticama „takav je život” i „dok jednom ne smrkne drugom ne svane”. Ali, sada kao da je nastupila – era Kalimera. Izveštaji s raznih strana planete svedoče da je nepravda postala jedan od glavnih izvora masovnog gneva, pa i nepoverenja građana u domaće institucije i spoljne recepte.

Sumnji su istovremeno podvrgnute oba dominantna procesa – lokalizam i globalizam. Liderima se zamera i što „prkose” i što „povlađuju” i jednoj i drugoj neizbežnosti.

O manjkavosti pravde govori se i u SAD – gde se smatralo da je to pitanje rešeno, pogotovu posle izbora prvog crnca, Baraka Obame, za predsednika šefa Bele kuće – pa su joj knjige posvetila dva harvardska profesora, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Amartija Sen i filozof Majk Sandel. Kao primer neopravdanih nesklada, Sandel navodi da su primanja američkih direktora (prema evidenciji za pretprošlu godinu) 344 puta veća od prosečne radničke nadnice – što će reći da šefovi za dan zarade bezmalo godišnju platu potčinjenih – dok je ta razlika 1980. bila osam puta manja – 42:1.

Ne radi se, predočava, samo o neravnomernoj raspodeli dobara, nego i o kriterijumima za njihovo vrednovanje, pri čemu ne treba da uvek budu presudna tržišna pravila ponude i tražnje. Jer – nije u opštem interesu da se profitira na tuđoj nesreći, kao kad su ojađenima od uragana na Floridi potrepštine za preživljavanje po vrelini (led, generator) prodavane po ceni višestruko višoj od uobičajene. Niti je logično da akter u televizijskom pravnom šouu zarađuje godišnje gotovo 12 puta više (25 miliona dolara) nego predsednik američkog Vrhovnog suda (217.400)…

Sličnu apsurdizaciju pokazala bi i podrobna istraživanja i u nekim drugim vodećim ili rastućim silama. A pogotovu – u tranzicionim zemljama gde se sloj basnoslovno imućnih naglo stvorio – nekažnjivim kršenjem opštih zakona, pa i zakona tržišta, uz koruptivnu primenu metoda „para vrti gde burgija neće”.

Preispitivanje je, dakle, globalno. Učestali su prigovori na nepravednu raspodelu bogatstva, koja je čak tolika da raste broj neopskrbljenih uprkos viškovima robe, pa i gladnih (više od milijardu ljudi) iako postoje viškovi hrane. Pojačane su i zamerke zbog podrivanja međunarodnog prava zarad zadovoljavanja unutrašnjih i potreba nadmetanja s drugim silama, traži se veće uvažavanje za izmenjeni odnos političkih i ekonomskih snaga, prebacuje se mnogima da potiskuju ljudska prava kako bi zadovoljili, često predimenzionirane, profitne ili bezbednosne projekte…

Kakav bi trebalo da bude svet, koji bi karakterisala pravičnost ili bar pravdoljubivost – jedna je od najistrajnijih zagonetki. Nema čoveka koji će reći da je protiv ostvarivanja takvih ideala.

Ali, čak i kad nadmetanje vodećih sila dovede do poraza jedne od njih, kao u hladnom ratu, pobednik upada u novu nepriliku – šta da radi sa samim sobom. Svikao na veliko rivalstvo, jedinog dostojnog protivnika nalazi u sebi, što je događaj koji izmiče klasičnom razvrstavanju na pravdu i nepravdu. Jer se izvršenje „naše pravde” prema drugima ispostavlja, dobrim delom, kao – „nepravda prema nama”. Isto važi i u slučajevima lokalnijih dometa.

Sindrom „Kalimera” tako se ocrtava kao planetarni „začarani krug”. Dok jedni tvrde da su „u pravu”, a drugi „traže pravdu” i treći na sebe uzimaju ulogu „pravednika” – povećava se masa koja strada u svakom slučaju. Pa – sa manje vajkanja a više upozorenja – kliče: „To je nepravda”…