Nekome treba brisana istorija

Teško je govoriti o motivima sadašnje vladajuće elite u Srbiji da krene u proces revizije zbivanja u Drugom svetskom ratu. Ali može se reći da na globalnom planu u zapadnom svetu postoji jedna tendencija koja se svodi na to da je Zapad bio glavni nosilac borbe protiv fašizma, dok SSSR to navodnonije bio. Zapadni svet, koji sada vlada i ekonomski i politički, i koji je bez sumnje nosilac pozitivnih vrednosti, kao što su ljudska prava i demokratija, očigledno zanemaruje šta se u prošlosti dešavalo i ko je nosio glavni teret borbe i dao ogromne žrtve.

Ko se borio protiv fašista u Drugom svetskom ratu, ko je s njima sarađivao – oko toga ne može biti spora. Međutim, danas se oni koji su se borili protiv fašizma u stvari proglašavaju zločincima, a istinski zločinci iz Drugog svetskog rata za ,,borce za slobodu i demokratiju”. Ne ulazeći ovde u detalje mogu reći da su u Srbiji, ali i u Poljskoj, Grčkoj itd. postojala dva pokreta otpora: komunistički i monarhistički. Ali malo gde setakva mržnja prema komunističkom antifašističkom pokretu iskazuje kao u Srbiji. Zato se nameće pitanje šta mi to hoćemo:da li da one koji su od jedne male države tokom Drugog svetskog rata stvorili političku i moralnu silu na svetskom planu priznamo kao vrednost ili ćemo taj deo istorije da izbrišemo iz sećanja kao da nije postojao.

To ne znači dapojedinačnih, pa i grubih grešakai nepravdi nije bilo, ali smisao sadašnjih rehabilitacija nije u tome da se isprave nepravde prema ,,običnim malim ljudima”. Suština je u nečem drugom – u potpunoj rehabilitaciji pokreta Draže Mihailovića i Milana Nedića. I u dokazivanju da je vladajuća struktura oko Nedića bila zaštitnik srpskog naroda, doksu oni koji su se borili, ginuli i oslobodili zemlju ,,bili u stvari ratni zločinci”. Nije, dakle, problem u priznavanju pojedinačnih grešaka negou tome što se osporava legitimitet i moral onih koji su se borili za slobodu.

Ima i onih koji su na samom kraju rata kažnjeni isuviše strogo. Ali,takođe,želim da kažem da je ubijenih u Francuskoj 1944–1945. bilo mnogo više, i u relativnim i u apsolutnim brojkama. To nikako nije opravdanje za greške kod nas, ali indikativno je da se u Francuskoj i drugim antifašističkim zemljamataj problem uopšte ne postavlja.

U stvari, to što se kod nas sadradi ima dva cilja. Jedan je zamajavanje naroda nečim što je nekad bilo–umesto da se istraživanje prošlosti prepusti istoričarima. Drugi cilj je da se ceo socijalistički sistem ocrni, a njegovi rezultati izbrišu iz svesti naroda. I da narod prihvatiovo što se danas dešava. Jer,kao što je poznato, sve više ljudi s poštovanjem govori o životu u socijalističkoj Jugoslaviji. To vladajućim slojevima ne odgovara. Oni žele da spreče povratak, makar i u sećanjima, na nešto što je imalo svoje vrednosti.

U Beogradu će sredinom novembra biti održana rasprava o reviziji rezultata Drugog svetskog rata. Mi u organizacionom odboru skupa verujemo da će jedna od njegovih poruka biti da komunisti u Drugom svetskom ratu nisu vodili politiku koja je bila usmerena protiv srpskog naroda nego da je ta politika vodila računa o narodu. Deformacija je bilo i posle rata, ali zemlja je bila prosperitetna, relativno demokratska i s nesrazmerno većim ugledom i uticajem u svetu nego što je njena veličina.

U ovim revizijama ima i elemenata kontinuiteta s nacionalističkom politikom koju je sprovodio Slobodan Milošević. U Miloševićevo vreme počelesupromenenaziva ulica, u velikoj meri su potiskivane socijalističkevrednosti itd.Ovo je sada deo tih revizija.

*Narodni heroj, general-pukovnik u penziji