Ja u Gospić, Gospić iz mene!

Vratiti se u grad rođenja, u kome sam živeo, nakon 18 godina, otvoriti ga kao kutiju igračaka, iluzija, postaviti te stare zaboravljene predmete na scenu maloga teatra života u kome smo harlekin … to se zove uspomena i tužbalica.

Rečeno mi je da moram obavezno otići u županijsko "istureno odeljenje" za manjine, kojima su dužni zamenski dodeliti kvadraturu stanovanja. Naivno se ponadam da će ovog leta to i biti. Naivno i sa šakom očajnog humanizma koju sam stiskao sebi!

"Vaše kretanje je u okviru Hrvatske"!? pitala je gestapovski predstojnica odeljenja.
"Paa da, upravo me ujak isterao, stric prošle godine, i takoo....", kažem.
Gledam u lice birokratije. Ma jok. Ni da trzne na moje šuškanje, dok tražim po torbi. Pada mi na pamet da možda toj dami džentlmenski malim poklonom (njemačkom čokoladom), smekšam srce?

"Trebaćete još krdo dokumenata", reče mlada "vježbenica" zagledana u internet ponude.

Iziđem i krenem prema ulici detinjstva, ratnih razaranja i ljudi koji su naglo ostareli. Naziv ulice je promenjen. Bivša JNA 28, a još pre toga Šetalište nekoga diktatora, pa ponovljena diktaturom ideologije sadašnjeg proširenoga vremena neo- i filo- ekstremima. Prema prvoj desno ulici dikatura, uredno se nastavlja imenom - svetaca!? Hmm... Nisam naišao na Trg otkrovenja. Tu sam promašio, ili oni u iščekivanju starog-novog vremena nisu bili koncentrirani na logiku istorije. Vidiš ti to ... i oni promaše.

Susret sa mojim gradom i fluidnim signalima (ne)potrebe dolaska je setno "suho" dodvorio suzu nostalgiji.

"Maaa, “es to ti soja, ma j... te, ko bi reka" - reče bivši komšija, koji je mladi penzioner ušuškan u kunske zahvale domovinskog ili građanskog rata.

A da te ulice kažu da dugo pamte, pa da se sećaju svojih imena, u kojima su gubile nadu, zaustavljale vreme i ponovo padale radi različitih cokula i političkih "borosana".... Ulica je odustala. Izgubila je zadnju nadu da će biti samo korzo. Ulica je ponela sebe?

„Uzmi najnužnije stvari i van sa moje ulice“, zapovedno mi je rečeno 1991. godine.

Ulica je imala mir, nije se puno bunila.

Prođoše svi barjaci. I mi.

Naš mir je izdahnuo kad više nemam određenog mesta u vaseljene, kad nisam mojom ulicom...ništa ne izmuči kao preturanje po starim ulicama i krivnjama. Zapovednim.

(/slika2)Komšije su se raselile: na groblja, neki pomrli od ciroze jetre, a neki od uspomena. Stari bife preko ulice, gde sam eskluzivno pio malinovac (kao dete), a mama je na prozoru pokazivala na ručni sat ....I stari koji je zaostao u "državi kafani"! Navečer su ga doneli...

Stajao sam pred bivšom ulicom JNA 28 - šta da kažem na vratima zauzetosti kvadrature? Bio sam na spisku poništenja, zlobno primećujem svoju misao, ta neće valjda neki stanovnik toga broja, levo, prizemno, mislim se... Stajao sam pred ispruženom rukom prema zvonu. Osetio sam da vreme pada na nesigurnost, koja je pobedila. Vratio sam se na ulicu. Zavičaj će živeti u prošlosti života naših i elegiji odlaska. Rastao sam se sa ulicom. Nije pokazala suzu, sačuvala je sebe. Manekenka! Kažu da su ulice originali, a mi kicoši, pa ne razlikujemo orginale. A razlikujemo li laž?

I istina umre upravo kad treba da živi, nema ko da joj pomogne!

Posle sam navratio u "istureno odeljenje" županije da prigovorim tvrdom zakonu, i doživeo neko olakšanje. Zašto da se "kupa" taj zakon sam sobom?

Ma...jok. Prestojnica delatnica mi je uputila "privitak priopćenja", meni u "bebu"(lice): "Čekajte, ispred vas je vaših 60, koji čekaju isto"! antiseptično prestojnica kaže, rafalno... a kontinuitet birokratske "manjine" čeka dok se ne pojavi neko kao ujak, ili stric.... Dajte ljudi, stavite u molitvu...

A ako ne uspe kod boga, čuo sam da se neki naši u Kvebeku, u Kanadi žene sa pederima, radi papira. Al u obzir dolaze samo naši.