Kucaju, ali im se ne otvara

Pitanje rehabilitacije neodvojivo je od prava i pravde. A pravo i pravda od toga kako se i na osnovu čega odmeravaju. Kako se lako i bez trunke sumnje danas saopštava da su uloga pojedinaca i pokreta nesumnjivo dokazani i da se tu nema šta dodati! Kao da su svi sudovi izvedeni i sve presude donete!

A po kojim pravilima? Jer tek danas, zavirivši u presude onima koji su imali tu privilegiju da im se sudi, možemo videti kakvi su to pravda i pravo bili.

Kao u boks meču u kome su jednom od boraca vezane oči i ruke, tako su i sudski procesi vođeni nakon oslobođenja ostavljali samo simbolične šanse okrivljenima da izbegnu presudu. Ali, ruku na srce, i zločinaca je bilo mnogo.

A danas, kada je došlo vreme za preispitivanje ove preke revolucionarne pravde, stojimo pred ledenim zidom nedostupnosti dokumenata potrebnih za rehabilitaciju. Žrtve i njihovi potomci kucaju, ali im se ne otvara. U našim arhivama još uvek nisu shvatili da arhivska građa koja im je poverena na čuvanje nije njihovo lično vlasništvo, koje će oni davati ili uskraćivati po svom nahođenju. Uskraćivanjem pravde, po drugi put osuđujemo one koji su nevini platili glavom ili mladošću nesnalaženje u mutno vreme promene društvenog sistema. S druge strane, uskraćivanjem dokumenata omogućava se pravim zločincima da se „pomešaju“ s nevinim žrtvama.

Da bi se ovo sprečilo, treba odmah otvoriti sve arhive u skladu sa propisima o opštoj dostupnosti, bez izuzetka i izgovora. Samo opšti i slobodan pristup svemu što se nalazi u arhivama (a nastalo je pre više od 30 godina) može obezbediti uslove za koliko-toliko pravičnu rehabilitaciju onih koji za to ispunjavaju uslove.

Naslušali smo se opravdanja da je građa nedostupna jer se sređuje. Ono što nije za 60 godina sređeno, ne treba dalje ni sređivati. Koga će to interesovati za dvesta godina? Ili smejurija o zaštiti privatnosti: privatnost ne sme biti razlog da se nekome uskrati pravo na rehabilitaciju.

Razumno i celishodno bi bilo izmenama zakona obezbediti da se pojedine kategorije osuđenih rehabilituju odmah i bez ikakve procedure. To su one žrtve čija je nevinost nesporna jer su kažnjene bez sudskog postupka ili po zakonima koji nisu bili primereni demokratskom uređenju – kulaci, verbalni delikt (uključujući i Leposavu iz Lapova koja je poslata 10 godina na robiju jer je klela narodnu vlast), pripadništvo pokretu Draže Mihailovića bez konkretnog krivičnog dela...

Za najvažnije slučajeve treba realizovati obnovu postupka. Pa ponovo: optužba, svedoci, izjave, dokumenta. Da se vidi da li je sve baš tako kako se pre 65 godina činilo.

Samo tako, ukoliko se presude sagledaju u svetlu svih činjenica, možemo smatrati da smo se približili pravdi. U suprotnom, biće to opet zabava za narod i razlog za nove podele.

A do tada, gospodo arhivisti, zasučite rukave i na posao!

Arhivista