Nevin kao svedok saradnik

Svako se smatra nevinim dok se suprotno ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Ova važna ustavna garancija propisana je i u Zakoniku o krivičnom postupku, čija su pravila omogućavala da se pripadnik organizovane kriminalne grupe pod određenim uslovima sasluša kao svedok saradnik, te da mu se zatim, ako „kooperativno“ svedoči, „oproste“ krivična dela koja je učinio.

Ne samo da bi svedok saradnik ostao nevin čovek, kao i bilo ko drugi ko nije osuđivan, već oštećeni njegovim krivičnim delom ne bi imao mogućnost da ostvari bilo kakvu naknadu štete. Ovo se opravdano kritikovalo kao isuviše blagonaklono prema svedocima saradnicima, koji u većini drugih zakonodavstava nisu mogli da računaju na takve mogućnosti. Nemačka je samo u ograničenom vremenskom periodu i povezano sa suzbijanjem terorizma, poznavala tzv. krunske svedoke, ali se njima kazna mogla jedino ublažavati, a nije bilo moguće da budu potpuno abolirani. U Italiji se u odnosu na „saradnike pravosuđa“, poznate mafijaške pokajnike figurativno označene kao „pentiti“, kazna jedino može ublažiti za trećinu ili polovinu.

Poslednjim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku propisano je da se svedok saradnik koji je svedočenjem ispunio svoje obaveze, oglašava krivim za krivično delo koje je učinio, te mu se izriče minimalna kazna koja je za to delo predviđena. Onda se ta kazna umanjuje za pola, s tim da ne može biti manja od 30 dana zatvora. Svedok saradnik može biti i potpuno oslobođen od kazne. I na ovaj se način svedok saradnik značajno privileguje, a naročito kada je kazne potpuno oslobođen, ali se on ipak oglašava krivim, što je važno iz načelnih razloga. Nakon pravnosnažnosti takve presude, on više nije nevin, već je obrnuto, učinilac krivičnog dela. To onda proizvodi i druge reperkusije, poput mogućnosti oštećenog da ostvari svoj imovinskopravni zahtev. Država od takvog osuđenog može oduzeti korist koju je stekao krivičnim delom.

Da su ovakva pravila ranije postojala, pitanje je da li bi mnogi od nekadašnjih i aktuelnih svedoka saradnika imali motiv da se pojave u krivičnom postupku. Savremeni organi krivičnog gonjenja, kojima na raspolaganju stoje brojne mogućnosti pribavljanja materijalnih dokaza, moraju u sve u manjoj meri da se oslanjaju na iskaze kao „krunske“ dokaze. Naročito nisu „kraljevski dokazi“ oni iskazi kojima se „spasava sopstvena koža“. Svedoci saradnici koji su takav status stekli u vreme važenja ranijih zakonskih pravila ne moraju da strepe – za njih kao neka vrsta „stečenih prava“ važe ta ranija pravila.

Pažnju javnosti izazvala je vest da je jedan bivši svedok saradnik svoj novac uložio u sticanje dela vlasništva jednog privatnog univerziteta. Pljuštali su zgražavajući komentari. Ovde se vredi opet podsetiti pretpostavke nevinosti. Ona je u ovom slučaju ostala neoborena. Da li će neko ko nije pravnosnažno osuđen svoj novac ulagati u asfaltiranje puteva, u neku drugu profitnu delatnost, pa i u visokoškolsko obrazovanje, to je u našoj državi, za sada, stvar samo njegovog izbora i osećaja gde će steći veću dobit. Neki sada verovatno gunđaju, jer reč novac, nije praćena i nekim dodatnim sočnim objašnjenjem, poput „krvavo stečen“ ili, makar, „nezakonit“. To nikako ne bi bilo moguće, jer je svedok saradnik u odnosu na kojeg nije doneta osuđujuća presuda, pravno posmatrano, nevin. A kada je reč o visokom školstvu, pa država je tu u odnosu na neke privatne univerzitete, očigledno još mnogo ranije, prvo „gledala kroz prste“, a zatim, dosledno zažmurila na oba oka. Nije toliko ni bitno ko je vlasnik takvih fakulteta i univerziteta, već je važnije ko tamo i kako studira. S obzirom na „cenu znanja“ koje se stiče u nekim „hramovima nauke“, radi se o deci „solventnih“ roditelja, među kojim su svakako i potomci novih tranzicionih bogataša, možda baš onih koji su bogatstvo stekli i zadržali zahvaljujući „nedostatku dokaza“.

profesor Pravnog fakulteta BU